Писма из Врања
Ова писма су настала током мог првог боравка у Врању, о Божићу 2014. године. Она никада нису послата, нити су писана да би била. Било је потребно да хартија упије сва осећања која су се попут бујице налила у моју душу.
Писмо бр. 1 - 02./03. јануар
Драги моји,
ви који одавно већ не чујете, али сваку поруку примите. Ви што не видите, а све вам је познато. Оживљавам ову стару, полако заборављену, вештину писања писама. Знам да га ви свакако нећете примити, јер ПТТ услуге још нису успостављене са оним светом.
Драги мој деда, данас је шеста година како си нас напустио, зато ваљда, прво писмо шаљем теби. Да сам их стотине слао било би недовољно. Пишем ти, пре свега, јер ме свака помисао на југ подсећа на тебе. Истина нисам на твојој и мојој Власини али сам довољно близу, у Врању, да се могу осећати као у дедовини. Не знам, и никада те нисам упитао, јеси ли икада боравио у Врању. Вероватно јеси, али заувек ће између нас остати неиспричана прича.
Оно што бих ти ја сада рекао сводило би се на моје опште одушевљење овим градом. Последње што сам очекивао је био мали градић, лепо уређен и са чијих се фасада чита понос. Онај позитивни понос који тера човека да брине о свом граду и учини га бољим. Овде ничега нема пуно, али оно чега има користи се свим срцем. Градић који је у мојим мислима подсећао на касабу са калдрмом, пре свега је живи град, широких светлих главних улица и уређених фасада. Они, за разлику од мог Београда, имају све институционалне зграде у савршеном стању или макар у пристојном. Зграде гимназије, дома војске и општине, чак и затвора, само су неке од оних које изазивају пуно поштовања и дивљења.
Људи су овде свакако највећа енигма. За мене свакако највеће откриће. Све што се причало и обистинило се. Примљен сам у домаћинску кућу и примљен као род рођени. Да не знам да се овде људи не претварају, помислио бих да је све фарса. Колико год да сам имао тужну слику о југу, овде сам потпуно разуверен. После упознавања са породицом и мојим домаћинима, мој драги пријатељ ме је повео у град, у институцију која чува дух сваког града, у кафану. Колико год да сам сматрао београдски ноћни живот позитивним, схватио сам да га не чине окружења већ само људи. Деда, знам да си као зидар навикао на кафане и да ће ти моје одушевљење животом Врањанаца бити смешан. Овде дани немају крај. У кафану се не улази ради реда и из ње се не излази без широког осмеха. Овде су сваки дан кафане пуне, пева се, пије се и једе без гриже савести, без страха. Генерације се мешају, формирају се друштва, лојална и проверена. Међусобно се групе ретко мешају, свако има своје друштво. За сат времена упознао сам десеторо људи. Сваки је био рад да са мном попије и наздрави. Тада сам увидео да овде људи улазе у све без икаквих очекивања, живећи у тренутку и за тренутак. Честитају ти празнике искрено и чисто иако ти не знају ни имена, ни куће. Ако си њихов, поздрављају те као брата и желе ти све најлепше.
Сви су насмејани и увек расположени. Знам да ти све звучи као рај на земљи, као утопија. Можда сам ја још увек под утицајем пуно вина, али ипак данас сам тако видео Врање. Не знам, али налазим да је тешко одржати корак са њима. Брзо се навикнеш на атмосферу, али је тешко испратиш до краја.
Остај ми, добри мој, остани вољен и у мом срцу. Бићеш увек у мојим мислима, нарочито када сам овако близу твог родног краја. Поздрављам те и наздрављам у твоје и бакино име сваку прву чашу.
Твој унук, заувек поносан, вечно захвалан, имењак, Павле.
Писмо бр. 2 - 03./04. јануар
Пишем ово писмо, поред све воље, несигуран у тачан датум. Ово је стање сигурно последица још веће количине вина које је прошло кроз мој систем у још три кафане. Драги моји пријатељи, сада се вас сетих, зато и пишем ове речи упућене вама.
Данас сам, пре свега, научио три ствари. Прво, самса је пита са белим луком преливена са киселим млеком, изванредан деликатес. Красота која само на југу може окусити. Даље, друго, научио сам да кад у кафани наручиш сок добијеш грејану ракију. Налазим да је ово сазнање веома корисно у Врању. Треће, тоалет се зове по-напоље. То значи да кад питаш келнера: -Понапоље, напоље ли се иде?- Добијеш одговор: -Напоље, напоље.- То значи да ћеш нужду обављати у природи.
Данас сам први пут видео Врање по дану. Град је леп по дану, повише од града од прве ноћи. А још је лепши друге ноћи. Упознао сам већ неколицину Врањанаца. Не знам их по именима, мислим крштеним, али их знам по јуначким надимцима. Боксер, Секира, Зека и Дода, таква имена се носе овде. Част ми је бити у њиховој екипи и част ми је са њима пити. Ово писмо, што је очигледно по рукопису, пишем у пијаном стању. Овако ће импресије сигурно остати свеже убележене. Сутрашњица ће донети отрежњење и само непотребну рационалност у нечему посве душевном. Видео сам овде неку топлину која се не виђа често код нас у Београду. Људи свуда живе и налазе начина да живе пуним плућима. Овде сам видео и препознао један начин који за мене има логике. Приметио сам и издвојио неколико фактора који овде уређују тај начин. Прво, менталитет малог града. Сви знају све. Зато се овде претеривање у уживању скоро па крије. Овде се пороци строго контролишу и они који то не поштују бивају остраковани. Наравно, ова правила не важе кад се оде у други град. Овде, међутим, браћа веома ретко пију заједно. Старија, рекло би се, искуснија екипа, иде у дубље делове кафана где се на миру пије и пева. На другој страни, овде на југу људи воде скромније животе. Са ограниченим количинама новца у Београду изласци у кафане су рискантна опција. У Врању ствари су се саме наместиле - цене у кафани, за првокласну понуду, нереално су ниске. Истина, да вам понесем један јеловник, из било које кафане, сматрали би да вас лажем.
Мада смо ми увек правили интимну и топлу атмосферу у становима нашим, овде се провод организује увек ван куће. Неко би можда приметио и рекао да је то потреба да се буде виђен. Ипак, верујте, мој је утисак да је овде то просто манир. Станови и куће су за живот и породицу и свака окупљања тог типа. Дружење са друштвом се износи из куће. Породица се лишава оптерећења, а то је за мене одговоран и поштен однос према животу. Важно је да је овде свако спреман да ради и заради за трошак. Чак и ако су из богате, имућне куће, срамота је тражити паре за кафану. Чак и ако су родитељи успешни и добро зарађују, млади ће прихватити да раде било где да би имали свој динар за трошак. На све ово, морам да приметим, нико није стиснут за зарађен новац. Свако улази у кафану спреман да из ње изађе без динара, мада је то са реченим ценама јако тешко. Ови људи су, драги моји, они прави боеми. Они које помињемо као изумрлу врсту. Али ево нашао сам забачени рајски врт где још опстају ови људи великих срца, топлих душа и пуних љубави.
Ово се писмо полако претвара у социолошко-антрополошки рад. Знате да се распричам кад попијем. Зато је време га приводим крају. Знате да мислим на вас, док пијем и певам. Знате да вас грлим иако сте далеко од мене. Знам и надам се да сте, сваки, весели са својим данима и ноћима. И ја сам док сте ви са мном. Павле
Писмо бр. 3 - 04. јануар
Драги моји, не знам нити могу да замислим како подносите ову даљину. Знам, ово звучи превише драматично. Будући да ћу се за пар дана вратити и да се сваки дан чујемо, ово је стварно предраматично и непотребно.
Без обзира, знам да теби мајко тешко пада и сваки сат када си сама са оцем. Тешко је носити се са стварима за које нема кривца, само оштећених страна. Тако је са болесним људима. Надам се да ти ова писана реч може донети макар мало утехе. Такође се надам да ће оцу бити драго да чује да се овде одмарам иако оскудно спавам. Осећам, сваким сатом су ми батерије пуније. Захваљујући овим добрим људима, мојим домаћинима, а и свима које срећем овде, осећам се боље, веће, радосније. То не треба да те чуди. Бар ти, мајко, знаш колико смо причали о вредностима које се носе из куће. Колико значи братска љубав и родитељска топлина. Све то овде сија као велики огањ.
Испочетка тешко је поверовати и разумети како ови људи дишу. Заиста нема срећнијег од мене што сам овде на југу видео да вредности о којима си ми причала заиста постоје у јави. Још од првог дана када сам дошао у ову кућу све што се може видети јесте љубав. Љубав и стрпљење и непресушна искреност укућана међу собом. Цела породица је на окупу, сви живе, што се каже, у једној авлији. Упућени су једни на друге, и никада не крију своју везаност. Ти прва цениш и уважаваш право братство. Веруј ми, по први пут сам истински видео то о чему си ми причала. Мој пријатељ, и мој домаћин, Саша је старији, као што знаш. О односу са својим братом Владаном, који сам видео у Београду, такође сам ти раније причао. Али овде, код куће, на свом огњишту, видим и одакле је та библијска братска љубав и поникла. Иако су током одрастања имали свој део братских размирица, данас, у њиховим погледима нема ни зрна злобе, злопамћења и ината. Заиста никада нисам видео тако сложан двојац.
Уобичајено је видети браћу који су потпуно различити и свако тера на своју страну. Често је видети и неслогу и лоше надметање међу браћом. Ништа мање није ретко видети дуго ћутање и трпљење које на крају експлодира и сруши све мостове. Невероватно је колико су ова два брата различита по карактеру, а колико их те разлике везују. Мој колега, кога ти више знаш као Ципија, човек је кога краси покретљивост, активност и проницљив разум. Пре свега, одгојен угледајући се и под утиском свог деде, носи све оне старе манире поштеног домаћина, живахног весељака, верног пријатеља... једном речију ,,хаџије''. Човек који зна да се проведе, да поведе, зна да остави добар утисак и да у свакој вароши има конак. Признај да звучи као лик из дела Боре Станковића. Али ја се сматрам срећним човеком који је срео такве, нестварне и готово заборављене ликове. Владан, брат му, делује као нежнија душа. Њега такође, веома, красе домаћинске особине. Његов смиренији дух, окренут уметности и лепоти, има више времена и пажње да примети ствари око себе. Из тога произилази његова несебична и искрена гостопримљивост. Први ће се сетити да те упита, фали ли ти нешто. Увек ће бити на опрезу да ти, кад су му гост, никада не буде непријатно. Своју захвалност за учињено му добро, такође никада не скрива. Такав свој карактер, понео је са собом и својим стварима у студенсти живот у Београд. Искрено се надам да му Београдска џунгла неће угушити тај скромни, предани и несебични дух.
Немој да те нимало чуди, мада мене баца у ребус, како је могуће да у ова погана времена опстаје такав домаћински дух. Ова кућа, која са висине надгледа Врање, бастион је овог духа. Овде је сваки оброк свет, кад год су сви на окупу. Њихова мајка је надасве успешна, образована жена. Али и поред своје каријере она са радошћу и бригом припрема сваки оброк, трудећи се да на трпези свако има оно што воли. Највећа награда таквом труду је искрена и несебична захвалност свих за трпезом. Та, највећа и најсветија од свих људских особина, искреност, главна је особина свих у кући Михајловића. Синови не крију своју љубав, не подразумевају своју захвалност. Муж, отац куће, не часи тренутка да покаже своје задовољство и захвалност за богату трпезу. Он, иако у пензији, учествује и доприноси свему. У њему нема ни трунке лењости која се таложи са годинама, нема озлојеђености која долази са стресним и одговорним послом и он је духом раздрагани заљубљиви младић. А трпеза, то је, мајко, посебна прича. По први пут од како нема деде и бабе, ја једем храну идентичну бакиној. Сваки залогај враћа ме у безбрижне године и зато сам још задовољнији. Да нисам изгубио моћ суза, сада бих заплакао јер се тако награђују ови ретки, дирљиви тренуци сете.
Овде, међу овим људима, љубав никада не слаби, драги моји. Они воле и када се смеју и када једу и када причају и када критикују једни друге. Цела кућа лежи на љубави, искрености и поверењу. Видео сам родитеље који су и поред тешких времена и својих каријера подигли синове. Синови који су примили речи из куће и које је даље одгојило друштво. Никада нису заборавили чији су и одакле су. Тај понос им се чита из погледа, из става. Чак и када су месецима раздвојени, родитељи верују својој деци, а они им узвраћају својом несебичношћу, захвалношћу и трудом. Видим те и сада, као читаш моје писмо. Видим и осмех на твом лицу. Знаш колико сам импресиониран, чим оволико пишем. Знам да осећаш колико сам радостан. Дан овде има смисао, ноћ благотворно делује на дух. Све поприма облик сна који ће се неминовно завршити али ће оставити дубок, неизбрисив траг на мени. Храбри ме то што ми верујеш, а ја то знам, и то што бринеш, а да ме штитиш од тога. Захваљујући томе осећам одговорност и ојачавам самоконтролу. Поздрављам вас и радујем се да вам ускоро пренесем своје утиске. Да као добар пелцер, ову биљку која рађа спокој и снагу за живот, пресадим из овог рајског врта у наш. Ваш син, Павле.
Писмо бр. 4 - 05. јануар
Драги мој брате, драги мој најбољи друже. Ти ме знaш боље од мене самог. Ти онда сигурно видиш колико ми ово прија. Трећи дан већ не избијам из кафана. Пијем, певам, једем добар роштиљ, уживам у добром друштву.
Ти први знаш колико дуго мени треба да се опустим, то овде не важи. Опуштен сам од првог трена. Овде људи пију из душе, здраве се од срца и певају јер воле, а не јер је ред. Знаш да не мислим да је код нас другачије, али овде све има јачи одјек, другу димензију. Видео сам данас, по први пут, снагу љубави ових људи. Цео живот се друже, знају се, што оно кажу, од пелена, али се не заборављају. Пре свега сви морају да се поштују. Тек на задобијеном поштовању гради се другарство. Чим нема поштовања, нема ни дружбе. Знам да све делује превише просто и примитивно, али зар у суштини и није тако. Све је питање воље и савести. Што се лако прекине, лако се може и поправити. Нико неоптерећује никога. Овде људи не осуђују олако. Постоје друштвене норме које се поштују, али су и оне далеко либералније од наших.
Ко каже да се толеранција лакше развија у великим многокултурним срединама. Овде није важно у шта верујеш, кога волиш и шта радиш. Ако ниси напоран и добро си друштво за кафану, добродошао си. Видим да домаћим Врањанцима тешко пада боравак ван града, али су свесни да их близина једних и других мами да проводе веселе ноћи у кафани.
Тешко је и није лако ником. Нашалих се данас да би Врањанцима требало рачунати дупле године живота. Негде на послетку, то и јесте тако. Tешко је одржати темпо. Тешко је не изгубити се. Знам сада да се кући нећу вратити непромењен. Желим ти, и свим нашим друговима, браћи, да вас пут нанесе овамо. Да се уклопите и ви у добро друштво и да залечите све ране на души. Да осванемо као нови људи. Волим вас, тебе, поздрављам вас и пијем за ваше здравље и у ваше име. Љуби вас брат, Павле.
Писмо бр. 5 - 05. јануар
Драга моја фамилијо, данас на Бадњи дан обишао сам и Лесковац. Пут од неких шездесетак километара превео нас је из једне котлине у другу. Видео сам по први пут, упоређене, два центра два велика и поносна племена. Лесковац је одмах на први поглед велики град. То свакако убија романтику и осећај старине коју има Врање. Ово је велики град, брз и жив на свој начин. Нема тако очигледну старину, тако романтичан изглед. Роштиљијада коју овде одржавају ствара довољно пажње која привлачи туристе, па је и акценат на добром роштиљу. У Лесковцу ће сваки путник пронаћи добру кафану и биће задовољан услугом. Ипак, мало њих ће приметити да су пропустили да пробају праву ствар. Зато је важно имати пријатеља Лесковчанина, једнако колико је и важно имати пријатеља Врањанца.
Неша је добар водич који се потрудио да покаже најбоље из свог града. Сада кад промислим, видим, Лесковац спорије дише од Врања. Лесковац недељом слабо ради, као да људи не јуре у кафане. Да је то тако уверио сам се када сам се вратио у Врање. У Врању као да нема викенда, или радног дана, кафане раде и увек има гостију. Музика свира и весеље не јењава. Волим што сам прошао, видео и пробао. Фале ми још Ниш и Пирот и могу рећи да сам упознао Југ. Лесковац ће ми остати у сећању као место које ми делује познато. Јер у неким стварима личи на мој Врачар или Вождовац. Важно је што су становници оба града поносни и верни својим коренима. То улива наду.
Остај ми здраво и добро, ускоро вам доносим део овог здравог лудила.
Писмо бр. 6 - 06. јануар
Драги мој брате, драги мој најбољи друже, желим и од Бога усрдно молим да те моје писмо пронађе у весељу и здрављу.
У исчекивању Божића, празника који теби можда више и не значи толико, ја се молим да од Бога све добро нађеш. Данас сам посетио Марково Кале изнад Врања. Тврђава која је контролисала једини природни пут од Врања до Лесковца. Знам, тебе ове ствари апсолутно не интересују, немаш никакве жеље да се замараш тим стварима. Ипак када се ја загрејем и са узбуђењем походим таква места и удаљена пространства увек се сетим тебе, вас, мојих најближих пријатеља, нас.
Зато, и само због тога, вама шаљем моје утиске са овог дивног места. Намера и циљ овог пута је било брање бадњака, високо у планини. Када је бадњак пронађен и без неког ритуала узбран, као велико откриће надамном се надвисила камена грађевина и одмах ми одузела дах. Прво што сам помислио јесте да је ова тврђава поносна. Као величанствени орао, високо на голој стени, стоји и поносно и надмено надгледан околину. Онда видех како је градња ове стамене тврђаве минимално нарушила природни изглед стена. Цела, као да лежи положена на стену и као да се временом само стопила са природним каменом. Цело место одише спокојем и као да немо сведочи о давним славним временима.
Када би камење говорило. О кад би то било могуће! Мене би требало, дефинитивно, требало затворити у неку стару градину, далеко од људи и оставити тамо. Шта да ти кажем... ја сам роб својих страсти. Увек ћу изгледа такав остати. Изгледа да ме само стари камен никад неће разочарати нити ми душу повредити. Само је овај неми споменик искрен, без скривања. Као да ова тврђава из давнина има ону главну људску особину, коју тражим у људима. Ипак, можда ја само уображавам. Можда поново, по обичају, само кењам. Можда... Знаш да те брат воли и да те се често сетим. Буди ми поздрављен. Павле
Писмо бр. 7 - 07. јануар
Христос се роди!
Срећан вам Божић драги моји. Шта да вам пожелим? Све што вам могу пожелети вама не треба. Зар ја смртник на овој обали, могу и сагледати шта је вама потребно. Сунце се рађа и у најмању рупу баца свој последњи зрачак светлости. Моја душа, последња међу шпиљама, напаја се данима са извора. Ова варош је извор лековите воде, од ње се душа умируједању, а развесељава ноћу. Весеље се овде рађа на сваком дрвету. Узима се тако, уз бокал вина, лако се душа свикне. Као и сваки јак и делотворан лек, лако ствара зависност. Као и сваки лек, када се претера, може да убије. Од превелике красоте, човек ослепи. Сутра се враћам кући. Враћам се у стари живот, ишаран мраком и светлом. Остаће само лепо сећање на ово што сам проживео, и ова моја писма.
Глуве су ваше уши, али нису слепе ваше очи за моје патње. Од кад вас нема, и мене нема. Ја сам неко други. Лутам овом празном земљом, тражим своје лице. Идем од града до града, од кафане до кафане. Данас, од ујутру, тражим своје лице у врањској Саборној цркви. Литургију служи владика Пахомије. Омражен и наречен, проказан за содомисту. Ипак, црква је пуна. Народ поштује његово звање, његов положај, али не и његову личност.
Народ овде лепо пева, Богу се моли. Мада их весо дух наводи да све обичаје испоштују на свој начин, са пуно алкохола. Кад се иде за бадњак, пије се. Кад се бадњак пали, пије се. Кад се тескобни пост од Бадњег дана оконча, издржљивост се награђује пијењем. Видео сам, мој дух не би могао да постоји у свом облику да се развијао овде. Видео сам пукове младих људи који траже начин да оду из Врања. Сви ће се радо вратити, али само на неко време, да напуне батерије, наравно уз пуно алкохола. Ако би остали у Врању опили би се весељем и насмејани и испијени нестали у светлости.
Драги моји, не падај лако у искушење да завидиш некоме, скромно носи свој терет. Да ли је то део лекције коју сте ми послали, наук о скромности који сте ми наменили. Ви, моји анђели, ви увек нађете начин да ми немо саопштите савет. Да ме вратите са ивице амбиса.
Увек сте у мом срцу. Као што сам прво писмо упутио вама, и ово последње упућујем вама. Почивајте у миру и у мом срцу. Најтоплији поздрав из Врања. Ваш унук, Павле.