Прича уз одар
Какво је ово време? Нит' је лето, нит' је зима. Сунце сија јарко, али до мене не допире топлина. Ово пролеће је као у огледалу, само личи на себе, на свој пуки одраз. Цео овај град је само бледо наличије самога себе. Ови људи, само сенке које настају игром непознатог извора светлости. Реалност није ведрина и топлота, само хладна, мртва површина огледала. Све што делује топло, примамљиво и радосно само је идеална слика, само импресија. Срж је хладна и нехумана.
Гледам ове људе који пролазе поред мене, ништа ме не би навело на помисал да ствари нису идеалне. Да живот није савршен. Заиста, нико не би могао да каже да се ништа сиво не назире на небу ових људи. Тако би и ја мислио да не осећам дубок и тежак мирис трулежи која захвата и гута целу земљу. Као да цео свет трули. Ако људи нису имуни на трулеж, зашто би било ишта што је њихових руку дело. Ко нам је усадио ту идеју да гледамо ствари идеалним? Ако нам нико није усадио, одакле се створила.
Људи кад мисле да узму себи љубимца, они мисле само на лепе слике. На оне идиличне слике из реклама, у сунчаном парку, сви насмејани. Нико не помисли ни на секунд на бол која настане када тог бића више не буде. Нико се не сети колико ће то створење постати важан део породице. Нити на оне дуге, суморне сате када си у потпуној немоћи и посматраш свог пријатеља како пати и гаси се као угарак. Нема више смисла. Борба је увек добра али и порази се дешавају. По ко зна који пут гледам у очи у којима гасне воља за животом. Борба је живот. Тешко је подносити и гледати немоћно некога кога волиш да пати и пада у лагано у мрак и вечни сан.
-Зашто је тако лако одустати? Помози ми да ти помогнем да заједно преживимо ово. Како је могуће да немаш чему да се радујеш у животу. Знамо обојица да је живот много више од туге и бола. Само се сети свих људи које си насмејао својом пуком појавом, својом благошћу и добротом. Више од пријатеља, ти си члан породице. Не откидај ми комад срца јер си његов саставни део. Уплетен си кроз мој организам и јуриш мојим венама и штитиш ме од зла. Пре и после остаје само тишина, између само љубав. Она, права, безобзирна, безусловна и безгранична. Љубав тако специфична да се не заборавља. Све дође и прође, понешто сачува време, али већина бледи из сећања. То што имамо ми, остаје вечно. Тако дубоко урезано да остаје чак и кад нестану и последњи који се живо сећају.-
Имао сам пса. Био је пријатељ какав се не може ни створити ни родити, само се таквим могло бити. Био ми је члан породице, као брат, сведок свих мука и победа. Утешитељ свих туга. Имао сам пса, звао се Дон. Име сам му ја дао. Дуго сам тражио и на крају нашао право име за мог пријатеља. Све ове дане, колико је боловао, био сам уз њега. Што се није могло пренети речима пренели су додири и топлина. Док се полако гасио био сам уз њега. Желео сам да мало бола узмем на себе, али нисам могао, није ми дао. Трпео је, а ниједном није јаукнуо. Имао сам пса, имао је скоро седам година. Био је немачки овчар. Био је леп као насликан. Није имао ни труну злобе, волео је све. Волео је децу, волео је људе. Да је могао, увек би се смејао. Пунио је наша срца, био источник радости. Више га нема. протеклих дана постајао је бледа слика себе. Свој одраз у хладном огледалу. чак и тада је сијао благошћу. До последњег даха који је испустио у мом наручју, сијао је. Када је издахнуо, сијао је. чак и мртав, био ми је пријатељ и подршка. Кад сам га износио из ординације, нисам носио трупло, носио сам више од пса. Носио сам брата, пријатеља и свог чувара. Какав је био Дон и човеку је тешко постићи. Кад човек донесе толику радост својој околини, њега хвале или га мрзе. Дон је био бољи човек од многих, а као пас је био врхунац који се не може постићи. Имао сам пса, кажем вам, или је он имао мене. И сада када је отишао, отргнуо је комад мог срца. Вредео је, вредео је и даље вреди. Немам суза колико је потребно да завредим његову љубав. Постао сам празан и дуго ће фијукати промаја у празнини. Тешко ћу преболети. Не стидим се, плачем за својим пријатељем. Плачем, а нећу за многима заплакати. Плачем јер је отишао, а без њега је све мртво. Двориште не цвета, нема сунца и пролећа. Имали смо још много авантура, још много шетњи пред нама. Ипак, нешто нас прекиде. Збогом пријатељу мој. Збогом добри мој пасо. Збогом иди и придружи се онима које толико волим и који су далеко. Сетићу те се увек и знаш да те никад нећу заборавити. Дон 17.06.2007. - 10.03.2014.
