Колонија губаваца
Ова тмурна и сива и тужна, и надасве иритантна долиница. Пуста је и нема света, баш кад мени треба. Али за мање од четврт сата све ће кипити од људи, али сада, сада је пуста. Јутро је тек намицало, дизало се тешко као мамурни пијанац за водом да умири сагорело грло. Све је успорено и уморено. Да неки сликар сада наликује овај призор слика би се комотно звала: ,,Плес губаваца''.
Шта ћу ја овде?... Зар немам другог избора?... Шта ћу ја овде?...
Нема одговора, само севање које разара моју главу изнутра. Последица дуге, дуге непроспаване ноћи, или унутрашња побуна против стања и система и моје улоге у њему. Радимо и умиремо радећи, отупесмо као дрвена штула радећи.
Где је награда?... Где је сигурност и спокој?...
Само ова велика гвоздена кугла очаја и безнађа која се клати над нашим главама.
Где су речи утехе?... Где је снажан стисак пријатеља?... Где је пламен надања?...
Нема депресије, не признајем њено постојање. Осећам само умор и отупелост. Стојим на прашњавој тераси и чекам свануће. Ја сам једина будала која није имала паметнија посла или бољи изговор, па тако мени западе да будем одбор за дочек овог влажног и буђавог јутра. Видим себе како ми влага полако прелази на кости и како ми се смеши мемљива будућност. Леђа ми крцкају на сваки покрет, награда за целоноћно бдење над тастатуром и 'артијама.
Где је крај?... Где се подвлачи црта?... Кад ћу бити ослобођен из ове папирне Бастиље?...
Реших да прошетам. Мемљиво Барајево се полако пуни народом. Никада ми неће бити јасно зашто овде ваздух увек мора да смрди. Све је зелено око мене. Барајево је опкољено баштама, шумама и њивама. Гледам по оклоним брдима, гледам начичкане куће. Из њих куља снежно бели дим и диже се са таквом тежином да на свега пар метара одустаје. Ваздух је, сад схватих, испуњен мирисом дима. Ноздрве се испуњавају пепелом и кишном влагом. Пијачни је дан и из свих рупа изашли су стари да на пијаци пазаре своје траве. Од тога шта ће јести једино је важно да сазнају шта други људи раде. Сјате се из свих заселака да размене вести и сокачке приче, а робу ако продаду, продаду. То је бонус. Док пролазим, уморним и несигурним кораком, измеђ' тих скупова који бистре политику, свега на пар тренутака послушам шта се прича и згађен настављам даље. Гнушам се ових плитких разговора. Моје гнушање се скоро претворило у отворено бљување када сам пролазећи поред једне тезге чуо бабу која задовољно исповеда да се прекјуче за задушнице поштено истрошила.
Чему труд?... Коме ће то на корист ићи?... Јесам ли ја једина будала која ово види и који осећа гнушење?...
Пришао сам једном продавцу који је продавао стару расходовану војну одећу. Почео сам да се ценкам са њим за једну јакну и чизме. Ценкао сам се из досаде, више да бих ишта проговорио него да бих стварно купио. Да је то тако доказ је да у џепу старе офуцане кожне јакне носим фртаљ масног бурека и шездесет динара. Све и да је спустио цену на нереалну низину, ја бих морао да му се захвалим. Плашио сам се само да ми не спусти цену и да ме примора да признам да немам намеру да пазарим, само да се ценкам. На улазу у пијацу су стајали локални политички ентузијасти. Крезуба лица са пропалим осмехом које у рукама носе богато штампан политички програм својих странака. Који год ми пруже, пролазим га се с јасним погледом гађење и гнушања. На сваки тај папир гледам као на ново издање беседа грофа Минхаузена. Мислим да ми је само једна жена узвратила са погледом осуде. Како сам се усудио да не узмем тај летак, мора да сам ,,њихов''. За све сам ,,њихов'' и ,,туђ'', још да знам који су то. Који су то одбачени и остраковани од свих ,,својих''. Где је седиште те странке ,,њихови''? Немам више стрпљења, још јако мало разумевања. Да не бих запао у грех осуђивања, морам да побегнем. Морам да се привремено испишем из народа, да бих са себе спрао сво блато и фекалије. Да је макар магле да се спусти, да ме покрије и изолује од зла. Да предахнем и на миру поједем свој бурек.
Нисам сам, али сам усамљен. Нисам наг, али ми је хладно. Нисам тужан, али нисам весео. Осећам, али не знам шта. Обузима ме језа и мрак. Нема звезда, подне је.