Ускршњи тропар
-Ово је дан којег створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему.- мрмљао сам себи у браду.
Изгубио сам осећај за време. Не знам да ли је дан или ноћ. Лебдим између сна и јаве, осећајући набој инспирације и надахнућа. Изгладнео сам и сва чула су ми се пооштрила као у дивље звери. Надахнут сам и сама помисао на ту констатацију ме најежи. Када би очи говориле речима, када бих могао да извучем ово што видим... Не вреди, не би имало смисла. Само гладан човек зна каквог је укуса први залогај хране. Само усамљен човек зна како је топао први додир на кожи. Ускратити себи све, јесте једини начин да се ужива, истински, у свему. Пост, дакле, није казна, није трпљење, већ је пут до епифаније за душу и сва чула. Да ли онда стварно живимо, тек кад видимо тамну сенку смрти и да ли стварно волимо тек кад осетимо губитак и очајање.
-Ко то омета моје истино-виђење...- помислих, претходно чувши кораке. Одлучан и лаган корак, ипак помало несигуран. Као да се премишља да ли да настави или да се врати одакле је кренуо. Способност да некуда крене, а да пре првог корака о свему поразмисли и да смисли шта је циљ пута, да ли је циљ вредан пута и да ли је пут којим креће прави да до циља доведе, долази са годинама и рађа се из опрезности или кукавичлука. Шта ли доводи мог знатижељног госта, питам се.
-Пајо, могу ли да те питам нешто?- зачуо се глас мог драгог братанца.
-Увек.-
-Једном си ми рекао да када умремо, не идемо одмах на страшни суд, већ да на крају света сви мртви заједно устају и иду пред Бога.-
-Јесам.-
-Како то? Шта се догађа са нама када умремо?-
-Када умремо и склопимо очи, у трептају их отварамо на страшном суду. Од заклапања, до отварања, тај трен, може трајати хиљаду година.-
-А шта се догађа тих хиљаду година? Да ли лебдимо као духови? ...или лежимо у мраку и тишини?- био је уплашен. Урођеног страха од мрака се јако тешко ослобађамо. Да му одговорим, подигао сам руку и гласно пуцнуо прстима.
-Шта?- упитао је збуњено, а ја сам неколико пута понављао пуцкетање.
-Трен, трептај ока, пуцањ прстију... толико траје хиљаду година у смрти. Време је категорија која мучи смртне. Они који су умрли, прешли су у вечност, а у њој време не тече. Живот је трен. Сви наши драги који су умрли, и ми, сви смо већ заједно у вечности. За нас тај трен још увек траје, а они су већ тамо. Тамо су и сви они који се још нису ни родили и сви смо заједно.-
-Како то знаш?-
-Не знам.-
-Знаш више од мене.-
-Не знам ја ништа, само верујем!-
Веровати! Вештина, безмало забрањена. Разум и логика владају. Мудрост је само ипразан комплимент. Велики Аристотел, рекао је да свакој твари и сваком процесу предходи узрок. Он је тачније дефинисао четири узрока. Али је отац логике потом отишао даље. У трагању за узроцима у природи, запитао се: -Шта је узрок природи?- ... Одговор... дао бих царство за одговор! Наравно, да га имам.
Првобитни узрок, непомерени покретач, узрок свега. Бог. ... Остави се учења и читања. престани да тражиш нађено. Говорим теби... теби што читаш... Устани и погледај свој одраз и види у себи лик Божји. Никос Казантзакис је испевао: -Рекох бадемовом стаблу: -Брате, причај ми о Богу.- А бадем је само процветао.- Бог је свуда, у свакој твари својој. Само људи негирају његово присуство. Само људи ћуте, док га сва природа велича, вршећи своју сврху.
-Да пођем и долином сена смртнога, нећу се бојати зла, јер си Ти са мном,...-
Логика. Логика и разум су опијум за душу. Смрт у радости и лакомости. Мудрост је увек јача од логике. Замисли се, или још боље, погледај се у огледалу. Запитај се, можеш ли да прихватиш нешто као истину, без доказа? Један одговор ће те одвести у мудрост, а други у логику. Пази, живот без вере у истину без доказа је живот без љубави, без узрока, хладан и без утехе.
Уосталом, не слушај мене. Шта ја знам?... Ја сам само изгладнели човек, који бунца. Немам нити једног доказа. Веруј ми, ако желиш, ако не желиш, нећу те кривити. И жао ми је ако си читао ове редове очекујући неку причу о мојим интимним догађајима. Овде нема поенте, нема драме, нема секса и свађе. Дао сам ти прилику да завириш у моју душу, ништа више.
Погледај како изгледа човек који може да воли без услова и резерве. Човек који не тугује за својим мртвима, јер осећа њихову љубав и топлину. Онога који може да љуби без разлога, који разуме без осуде. Потражи ме, слободно, ако икад желиш само да причаш. Ако хоћеш нешто да ме питаш. Ја ћу стајати окружен људима који ће на стотину језика певати исту песму. Сви ћемо волети истим срцем. Мада нас језици деле, порука је иста.
-Ево дана којег створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему, јер Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт победи и мртвима у гробу живот дарова!-