Летео сам
Летео сам високо на плаветном летњем небу. Мирис густе, столетне шуме допирао је са врхова стабала, која се попут непрегледне зелене пучине простирале подамном. Цео свет, овако са висине гледан, мирисао је на живот. Зато највише волим да летим у току лета. Врућ ваздух уздиже мирис земље и свега што по њој хода. Зато волим и да ловим лети, јер ако сам довољно брз, и ветер није јак, могу да намиришем страх мога плена пре него што га се дочепам. Волим да ловим зеца, он се не сети да се уплаши ако осети мој оштри поглед на свом меком крзну. Чим схвати да је у опасности он као вихор полети ка првој рупи. Нема времена за страх. Зато су ми зечеви увек деловали неустрашиво, а ето доле на земљи је симбол кукавичлука. Ништа не мора да буде онако као што се чини. Зечеви су једина бића што ходају по прашини која су достојан плен за орлове. Данас, нажалост, нема зечева. Данас је шума под мојим крилима била пуста. Нема ни ситнијих птица и сва је прилика да ћу остати гладан. Зар никога нема ко ће испунити желудац краља међу стенама и облацима.
Док ми је ветар миловао крила видео сам преко кљуна стену која високо надзире хладну шуштаву реку која се тиска међу стеновитим брдима. Прелепа, блештећа стена, тако ме призива да се одморим на њој. Да накратко оштрим канџе на њеним странама. Да гледам светлуцање воде која жубори, а која као да ми аплауидира. Као да се диви мојој красоти. Али, само тренутак. Облак заклони сунце и сенка се просу преко воде, па видех на стени подамном где седи један сироти човек. Развих своја величанствена крила и пустих крик, да га тргнем па да се и он диви мојој лепоти као што то људи увек чине.
Нитков један, није се ни окренуо. Како се усуђује!? Као да орлови сваки да силазе близу људи. Полетео сам љутито, крештећи од беса. Прелетех му преко главе, скоро га очешавши врховима перја. Тргнуо се и окренуо, али није устукнуо. Слетео сам наспрам њега и развио крила у поносу. Човек ме погледа, исправи се и насмеја се.
-Зар се краљу неба сме у кљун смејати?- упитах га.
-Ако си дошао да утолиш глад, ниси срећно изабрао. Свакако је част бити сматран вредним оброком некоме тако величанственом.- одговори, нимало изненађен.
-Ласкаш, умеш да се владаш у присуству величанства.-
-Био сам у присуству многих који уображавају да су орлови док су били сироти кобци.-
-Свако јесте оно што јесте, не може орао бити сунце, као што голуб не може бити рода.-
-Ја сам био... био сам и слабић, био сам и ћутке покоран, па сам онда постао одлучан, па сам умислио да сам и храбар, па ми се онда учинило да сам и мудар, сада... сада сам поново ја, слаб.-
-Не сме се слабост помешати са умором. Слабост је бити у гнезду кад бесне олује и страшни ветрови, а умор је кад се и упркос томе винем у небеса и целу ноћ се борим са ветром. Слабост је одустајати, ни не покушати. Када одлучиш, храброст је да покушаш. Ако не успеш одмах, мудрост је да смислиш други начин, други прилаз. Чак и кад успеш, на крају осећаш умор.-
Одмахивао је главом... -Ја сам био пслушан, болешљив син. Да ме никад глава не заболи. Радио шта други желе као да је моја жеља. Тада сам одлучио да је мој живот мој, и да га имам само једног. Почео сам да радим оно што волим. Борио сам се, часно и храбро, био витез у очима људи, био инспирација...-
Видех онда да му у очима гори искра, да му руке грабе ваздух, као да стискају нешто чега нема.
-Ове руке су некада носиле мач, одапињале стреле. Ова плећа су носила оклоп стотине километара у далеке земље. Носио сам заставу и поносно је развијао у победама. Сад...-
-Сад си уморан, врати ћеш се борбама, као ја висинама.-
-Био сам уморан, али сам одморан већ годинама. Немам више ни мача, ни оклопа. Немам бојног коња, ни тоболац са стрелама. Не носим заставу нити јашем у битке. Имам снаге, немам среће. Младост ми пролази. Остале су ми само приче за људе који ће саслушати, и болна сећања на дивна дивља времена.-
-Ако се предаш, онда су сва твоја сећања лажна. Зар се такав човек предаје?-
Онда испружи шаке и загледа се у њих, повремено скупљајући их у песнице. Не знам шта је тако занимљиво у две меснате шаке.
-Знаш ли како је када ти свако оружје паше у руке као... као теби крила. Као да су природан наставак твоје руке. Кад се спремиш за битку, кад притегнеш сав оклоп, престајеш да дишеш нормално. Свет се успорава, а ти видиш само свог противника. Престајеш бити човек, постајеш звер сатерана у ћошак.-
-Зашто све ово причаш мени? Зар немаш нити једног друга који би саслушао твоје јаде?-
-Имам ја пријатеља, довољно. Али није ово прича за свакога. Не може свако да нас схвати, као што можемо ми између себе. Ја сам ратник, ти си ратник. Између себе имамо стотину окршаја са непријатељима нашим.-
-Зар ми можемо бити исто?- изненадих се, помало увређен. -Ти си само човек!-
-Зар је бити човек тек ,,само''? Зар нисмо ми направљени по Божјем наличју?-
Разљутила ме је његова прикривена ароганција, без покрића. Развих крила силовито и уз крик шкљоцнух кљуном тик порек човековог ока. Он се поплаши и умало не паде са камена.
-Сви смо створени по Његовом лику!- дрекнух.
-Само ви, људи, верујете да се једина, поноса вредна, Божја створења. Каква ароганција!! Заправо, рекао бих да сте највеће разочарење. Све што нађете, уништите. Ако некад нешто и направите, други човек вам сруши. Далеко сте ви од Бога. Уместо да сагледате шта вам је заједничко са свим створењима, ви нисте ни у стању да сагледате шта је вама између себе заједничко. Ја знам своје место, а ви га никада нећете наћи.-
Човек ме погледа збуњено, нисам видео да ли је посрамљен. -Ти си симбол. Симбол свим људима. Кад те виде, људи помисле на слободу, храброст, понос, част, на јуначке врлине. Зар то није доказ да се упоређујемо са свим живим светом?-
-Ви од нас узимате само врлине које желите себи, онако како желите да вас други виде и доживљавају. Или друге називате нашим именима, онда када вам симболишемо лоше особине.-
Заћутао је за кратко, гледао је у своја стопала. Потом је подигао поглед и загледао се у моје канџе.
-Знаш ли онај моменат док вребаш свој плен? Онда када твој плен несмотрено прилази и не слутећи да улази у замку? Па онда онај задњи трен, када осети да га посматраш и да је игра завршена. Баш у том тренутку, трептај пре него што пустим стрелу, огледа с се наша највећа сличност.-
Насмејао бих се да могу. Скреће са теме, јер је поражен у предходној.
-Ловачки осећај, непознат онима који не схватају вредност сваког залогаја.-
-Опрости ако сам те мало пре увредио.-
Није као остали људи. Носио је неку благост са собом. Арогантан, али не безнадежно.
-Имаш добру душу и велико срце, али као да ти фали духа. Испружи руку, човече.-
Кад он тако учини, ја прнух крилима и спустих му се на руку, пазећи да га не повредим канџама.
-Ако је то оно што желиш, још ће теби мач лежати у рукама. Имаћеш још толико прича да испричаш да ћеш ову заборавити.-
-Када би то и било могуће, зашто бих икада заборавио иједан секунд овог невероватног сусрета.- -Писаћеш о мени?-
-Не, ставићу твоја крила на свој штит. Ако га икада више подигнем да знам ко ме је охрабрио да истрајем. Ко ми је дао крила.-
- * - * -
Тренух се из сна, високо надамном летео је величанствени орао. Летео је у круг ношен ветром и посматрао земљу под собом. Да ли је то био орао из мог сна, или сам то био ја пресељен у његово тело. Ако је тако, ко је онда био у мом? Или сам ја био у оба... Не знам ко је био ко, али знам да стојим са новом надом. Новом решеношћу да постигнем нешто. Дао Бог добре ветрове да се винем у нове сјајне висине.