Филозофија магле

-Мрзим маглу, грозна је.-

-Зашто? Магла је најмагичнија појава у природи.-

-Теби су ова испарења из пакла лепа?-

-Нисам рекао да је магла лепа, само да је магична.-

-У мени буди језу, страх чак.-

-То је страх од онога што не знаш. Од онога што би могло да се деси у магли.-

-Правиш дете од мене.-

-За мене ти јеси дете, никада нећеш остарити и тако ћеш живети вечно.-

-Мрзим маглу.-

-Али зашто? Мислиш ли да би људи икада испричали приче о змајевима, вилама и вештицама да нема ове магије.-

-Те ствари не постоје.-

-Али су готово стварне у магли. Можеш ли ти да тврдиш да доле у магли нема девет, десет вила које управо играју своје вилино коло.-

-Не видим ни ноге где су ми, а камоли виле.-

-Баш зато, у магли је све могуће. Све постоји. Док се зора бори са мраком, машта се бори са стварношћу. У овом мраку живи хиљаду бића, неке да убију, неке да помогну. Зар тога у стварном свету нема? Овде то чине утваре и магична бића, па не боли као од ближњега. За бића која не разумемо и није грех ако убију. Важе друга правила. Ако би мене, рецимо, отеле виле и одвукле у маглу...-

-А ти би им се као опирао.-

-Хмм, па сад... зависи од вила.-

-Стоко!-

-Еј, сани кажем, једну вилу имам. Ове би морале да буду екстра маштовите да би им се предао без борбе. Ето видиш, да нема ове магле да ли бих могао да те упоредим са вилом.-

-Вадиш се... Хоћеш да кажеш да сам те отела?-

-Отела си моје срце. Ако одеш, однећеш га са собом. Ја ћу се смањити и повући се у мрак и маглу.-

-Ти си луд.-

-То је тачно, али зато видим оно и чега нема и зато је мој свет је за толико богатији и шаренији.-

-Јесам ли и ја део тог света?-

-Ти си његов носећи зид. Без тебе тај свет не би имао боје. Песме би биле неме. Јабуке не би мирисале. Питање је да ли би мој свет уопште постојао. Магла би тада била само метереолошка појава, а ја би био намргођени циник.-

-А сада ниси циник?-

-Сада сам заљубљени циник, ако је то уопште могуће... Видиш, ти чиниш да је све могуће. Дала си ми моћ да удахнем живот световима, да створим нове. Због тебе се родило милијарду душа, бар у мојим сновима. Ти си искра која је створила живот, ти си божанска честица, ти си примарни узрок. Чак и када ћутиш, кажеш ми све. Опрашташ ми све, чак и када сам себи не могу опростити. Када сањам да смо заједно, сањам да лежимо на трави под столетним храстом покривени и скривени маглом.-

-Говориш тако лепе ствари, као да су стварне.-

-Зато што су такве. Ти знаш да те не лажем, јер не могу лагати себи. Све што изговорим, само ти једина чујеш. Јер и ти си у мени. Ти не постојиш, ти си магла. Плод моје маште.-