Мартовске иде
Ножеви у сенату, мој Цезаре, дечије су играчке наспрам бодежа који лежи у устима. Језик је оружје, убојитије од сваког челика. Оштрица му је опогањено гвожђе, а од једне посекотине рана ће трулити, изједаће и на крају ће нас убити. Ни убити није толико страшно, умрети је лако, преживети је оно најтеже. Нестати у трену је достојно човека, али умирати дуго и полако је агонија и пакао сам за себе. Ако је смрт хладна, онда ми неће тешко пасти. Хладноћа ми није страна. Било је хладно и када се родих, право је да буде тако и када пођем даље.
Сунце се напокон открива. Мало је почело да личи на пролеће.
–Ако је дошло време, уопште није лош дан за умирање.- можда би тако рекао и Цезар овога јутра. Топло је, упркос ветру. Савско језеро је нереално питомо. Вода се плави, благо се таласа. Идилична слика, нема шта. Ветар носи мирис кафе, некаквог роштиља, ко зна одакле. Шума још није оживела али се по свој прилици лењо спремала. Из кафића допире лагана, умирујућа музика неког латино звука, понека шансона, баладе заборављеног доба и милион корака по шљунку. Као и обично, баш такве слике ми уносе немир. У спокоју видим неспокој, немир и иминентну катастрофу. Не слутим зло, само сам се на њега толико навикао да га увек очекујем. Нормално је када је све наопако, труло и мртво. Ко ће се на ово сад навикавати.
Вода одсијава, чини се топла, мами. Али језа на мојим рукама говори да баш и није тако. Ипак није ми хладно. Никада ми није хладно. Лажем, било ми је синоћ. Спавао сам го, без покривке у хладној соби. Спавао сам или сам бар то покушао. Грчио сам се и тресао. Грејао ме је сопствени топли издах. Баш тада ме је погодило, као инфаркт, ја сам сам. Налазим се у кревету у ком за мене нема места и топлине. У стану који је и превише тесан. Био сам са неким кога не познајем. Био сам у хладном Сенату. Нисам желео да чекам да прораде бодежи. Уклонио сам се носећи са собом фрагменте сопственог достојанства. Ево и сада, док седим уз кафу и бројим одсјаје са плаве воде, премишљам се шта се заправо десило. Нема епифаније, само питања. Превише јебених питања, премало објашњења.
Како топло делује ова вода. Не осећам више зиму, баш ни мало. Тако је топло. Мозак ми ради сто помисли у секунди. Губим контролу над мислима и над собом. Док ми се пред очима развија хиљаду слика и ликова, у ушима зуји хиљаду разговора, осећам изненадне дрхтаје у рукама и ногама. Док се присећам слика око којих су грађене моје приче, сав се грозничаво тресем. Не испуштам никакав звук, не привлачим пажњу. Свира нека стара балада о некој прелепој Марији која је ранила душу уметника. Устајем изнервирано и сетим се речи мога пријатеља Дамира: - Јебем ли јој мајку курвину!-
Изувам своје старе патике,цепам кошуљу са леђа. Скидам фармерке и чарапе. Ка мени је упућен већ само по неки збуњени поглед. Не обазирем се. У људима видим само марионете или слепце. Несигурним, грозничавим кораком крећем ка води. Ветар открива колико сам се ознојио, са чела ми капљу слане капи. На пар корака од воде се осврћем и видим гомилу света који у мени гледа лудака. Радио из кафића свира песму – Besame mucho -. До колена сам у води али не осећам ни воду ни колена. Бацам се у воду и почињем махнито да пливам. Друга обала није далеко. Милион ледених игала ми пробада кожу и срце почиње да лупа као у коња у галопу. Ватра и грозница се гасе, не осећам ни руке ни ноге. Мој ум и даље плива али шта радим ја, то не знам. Обузима ме мрак и плућа ми не траже више ваздуха. Вода није била топла, а ја сам изашао на другу обалу, поново рођен. Нема више питања, нема више Цезара.