Туторијал за наивчине
Шта је уосталом добро за човека? Има ли и једне одлуке коју можеш да донесеш, а да ти се пре или касније не олупа о главу? Човек који се цео свој живот труди да остане под крилом доброг, ради све по правилима, повинује се свакој друштвеној норми, осећа кривицу за повремену грешку и више је никад не понавља. Може ли онда такав човек да остане срећан, као дете које дубоко осећа родитељски понос за сваки добро обављен посао. За мало те дроге, те екстазе, лако ће одустати од сваке своје жеље. Математички је не могуће да ако правилно пратиш формуле на крају удариш у зид. Деси се да зађеш у неистражену област у којој не знаш да се снађеш, ни куда да пођеш. Да ствар буде још зајебанија, знаш шта хоћеш, знаш шта желиш. Знаш жељени резултат, али не и поступак. Седи један.
Хладно ми је, иако грејање ради, опет осећам да сам сам на свету. Шта би ти радио када би знао да си последње људско биће на свету? Ја ништа, блејао бих једно три дана, питао се зашто и сам нисам цркао, било би ми наједном хладно као сада, а онда би се вероватно убио. Али ако бих био сам, са било којом девојком, чак и да је никада раније нисам видео, па чак и да не говоримо исти језик... заправо, кад боље размислим, било би пожељно да не говоримо... Живео бих седам стотина година. Све око тебе је пусто, а поред тебе је једно уплашено и збуњено Божије створење. Док се брине и дрхти ти само блејиш у даљину и у себи певушиш неку стару, одавно нечуту песму. Баш због тога, увиђаш колико је мила и драга, као део тебе, као да је од твог ребра настала. Читав један нови свет и један живот који треба упознати.
Када двоје остану сами на свету, нема више ни мана, ни врлина, нема ни морала, ни норми. Чак и ако је после 100 година напокон добро упознаш и нађеш у њој нешто што ти не одговара, прећи ћеш преко тога. Знаш да од ње нема боље алтернативе... јер додуше нема ни горе.
ЕПИФАНИЈА!!! То је љубав,а? Кад се свет испразни и остане вас двоје, такви какви јесте, без разлога и намере. И када ти неки јако познат глас каже у глави:,,У бре, шта ће ти она, види каква је ни орај' из руке да гу не узмеш'' или ,,Не знам како је трпиш..'' А ти онда не скидајући поглед са ње, уз блесав израз лица кажеш:,, Да, стварно ме нервира... Шта бих ја без ње.'' Ако је ово то, мислим љубав, онда ми је напокон јасно зашто је све мање у свету има.
Авај, живимо у свету у коме је тренд да оног који те нервира пошаљеш у материну, или му кад не пази потуриш ногу да падне и пољуби патос. То баш и није плодно тле да некоме прашташ све и прелазиш преко свега. Али шта да се ради када на свету ипак не живи један човек и уз њега једна жена и када свако има део мозга који се зове Ctrl+Alt+Delete и у њему опцију End Task. Људи су једноставно постали заменљиви, а везе међу њима безвредне и ограничене. Очито да оно што можеш лако да замениш када покаже нефикасност, не може много да вреди, нити се за њега везујеш. Још када људи који су навикли да их окружује само највредније и најскупље одлуче да им тај превазиђени концепт, уз то и безвредан, уопште не треба.
Давно је неко рекао, на млађима свет остаје, ипак кад погледам себе и људе око мене и све надолазеће генерације... плашим се за овај свет, али не и за људе.