Сви моји хендикепи
Сатима седим на овом сунцу. Као у самици. Само што ова самица није најдубља и најмрачнија
тамница него на највишем постољу и са свих страна изложена сунцу или киши и ветровима. Зурим као одузет у педесетак квадрата велики базен и пратим купаче који ни не констатују да ја постојим. Окрећем главу налик гаврану у очекивању да ће нешто да се деси. На крају хватам себе како ми провејава мисао да желим да се нешто деси само да бих тренутно од посматрача постао актер. Да се на тих шокантних пар тренутака потпуне присебности свет заврти око мене и моје ,,вештине''.
Злато одсијава из валова. Вода у себи крије радост и богатство... и живот. Валови бацају искре и хипнотишу. Како је лако да те привуче у свој загрљај. Мажење воде као додир слободе, пољубац који носи преко најдубљих тмина до најсјајнијих висина. Колико је невероватна моја позиција. Столица на којој седим уздигнута је и даје преглед и потпуну контролу над целим базеном. Нико не може да се помери, ни да се осврне, а да ја то не приметим. Моја је позиција доминантна, али моје присуство посве неприметно. Нико се неће сећати спасиоца који је сваки дан надгледао и бринуо да се никоме ништа не догоди. Као најуобичајнији предмет који нико не примети, а чији би нестанак или изостанак пореметио свет. Само у том кратком времену добијам прилику да се умешам у животе ових људи. Знам ко је досељен, ко рођен овде, ко плива, а ко се плаши. Слушајући приче сазнајем ко се коме свиђа, ко је поправио оцене. Сви причају и отварају душу, а ја левитирам над њима и бројим своје сате.
Један дан, уобичајено сунчан, као и обично, као смрт досадан, дође један човек са двоје деце. Изгледао је типично латино, што је овде више него уобичајено. Лепо грађен, висок и крупан. Имао је старијег сина и једну слатку ћеркицу. Она је носила дуге исплетене кике од своје сјајне црне косе. Син је био насмејан, врло леп дечкић. Само је чињеница да је у колицима ружила иначе идиличну слику. Колико год се трудио, не могу да сакријем поглед туге. Не жалим тог момка, само ми је жао што му није дат избор већ је, вероватно од првог тренутка, бачен у коштац с животом. Чврсто верујем да ће се показати да ће постати добар човек и да ће успети да се снађе у овој земљи прилика. Питао сам се само шта ће овде. Очито не може да плива, али може да буде у природи. Колико сам се само одушевио са оним што сам даље видео. Отац га је подигао у наручје и ставивши му мишиће за пливање, понео у воду. Истог часа сам помислио на правила базена која захтевају да нико не може да уноси надуване играчке у базен. Док сам о томе мислио, мали је самостално, невешто се праћакајући, допливао до дубљег дела базена. Уз помоћ мишића није тонуо, а колико је могао, игноришући своју парализу, пливао је даље. Макар и посао изгубио нисам могао да им кажем да то није дозвољено. Да нисам био ту тог дана не бих научио ту важну науку. Видео сам невероватну борбу и љубав према животу. Видео сам истрајност у намери да се превазиђу недостаци који нас спутавају и притискају, а које носимо не својом вољом. Мали дечак је пливао, упињући се свом снагом. Бацао је ноге из кукова и тако се одржавао наводи. Ноге није контролисао. Када је дошао до граница своје снаге, као дављеник, зграбио је свога оца. Био је тако спокојан у његовом сигурном загрљају. Видео сам поверење и без граничну љубав. Видео сам топлину и подршку. Видео сам себе пре много година, када је очев загрљај био сигурна заштита од свега и топлији од зрака летњег сунца. Сетио сам се неких дирљивих слика из мојих сећања које не дам никоме. У том часу стегао сам срце да не би пукло. Затворио сам очи чврсто да не пусте сузе.
Не дам. Не препуштам се. Штитим се од бола, никоме не откривам меки трбух. Ја сам, видим своје лице у таласима. Ја сам то споља, али ко је унутра, не знам. Када би само ова вода, у својим златним одсјајима, имала огледало за душу. Када би само могао да видим своју душу и да се згрозим над њом. Над оним што постајем, над оним што јесам. Да се као дете исплачем над собом и да окренем курс. Да се изборим са својим хендикепом и запливам ка топлом загрљају и топлој сигурности и љубави.