Лицем у лице
Као неминовност, као нека обавеза која се морала испоштовати.Тај Вашингтон је био као светлост уличне светиљке, а ми смо били омађијани ноћни лептири. Постоји нека мистична привлачност која нас је натерала да пођемо ка удаљеној светлости. Не знам како је и када рођена та идеја да се уштеде ради пође пешке до метро станице, тричавих пет километара далеко од нас. Без резерве сам се дивио лепотама и спокојем којим одишу сва дворишта поред којих смо протутњали. Као гомила варвара, бучно и слободно, газили смо кроз улице којима свако други иде колима. Сумњам да је ико, икада од становника дошао на идеју да иде пешке стотину корака далеко. Мирноћа, безбрига и спокој.
Ови људи су глуви за плач осталог света. Свака трећа кућа има поносно истакнуту америчку заставу. Колико схватам то је симбол да је неки члан породице у војсци и да је управо сада негде далеко, или да је неко из текуће раније учествовао у америчким ратовима широм света... Осетио сам се као Картагињанин који би шетао околином Рима и гледао све силне знакове истакнуте надмоћи и поноса за дела која су теби нанела бол. Разумљива је лојалност својој земљи, али боли равнодушност према другој страни. Негде ми кроз ум сева и идеја да су ови људи непогрешиви, исправни и Богом дани. Док су јачи, увек ће бити у праву. Надомак метро станице у Александрији, са десне стране појавила се огромна камена кула. Обликом слична кули на Гардошу али далеко, далеко велелепније и раскошније здање. Карта каже да је то масонски споменик Џорџу Вашингтону. Да није шала показали су огромни шестар и угломер који су блистали на сунцу, положени по брегу испод куле. Огромна зграда, без функције, осим демонстрације моћи и националног поноса. Полако почињем да се навикавам на овај начин невербалне комуникације са странцима.
Путовање метром само по себи није толико импресионирало, колико је, с друге стране, импресивно било шверцовање на које ови људи никако нису навикли. То је мали омаж сналажљивост и једног малог народа, надам се последња особина коју ћемо изгубити. Једна, најсрпскија од свих особина која красе једног Србина. -Metrostation... Washington D.C...- изговорио је женски глас из аутомата. Опет имам напад носталгије, фали ми мој BusPlus. Сарказам је мој начин да сакрије занемелост пред овим... Новим, Новим Римом. Немам начина да опишем колико је све ово велико и колико се ја осећам малим. Мада Вашингтон није град ништа чистији од, рецимо, Београда, али тек овде реч град има смисла. Човек прогутан између бетона и асфалта, осенчен бљештећим рекламама. Ово је град... или ако је ово град, шта је онда Њујорк... Плени, заиста плени и сво петоро смо одушевљени на свој начин... боље речено својим речима. Око једног мотива смо се слагали, псовали смо на све стране. Суочени са силом пред којом савијаш колена. Лицем у лице са насилником који те је малтретирао. Неспорна је лепота, то нико не брани, али иритира сврха у коју се та лепота користи. Моје очи су виделе само империјалну демонстрацију силе. Једне нове, младе и тек формиране светске силе. Ширина простора је само појачавало величанствено дејство најзначајнијих америчких здања која су препознатљива и иконична. У скоро истом пејзажу, нижу се здања: Капитол, Смицониан музеј, Национална галерија, споменик Вашингтону у виду огромног обелиска и на крају Бела кућа.
Ствари су постале личне, а тиха горчина ипак је изашла на површину. Осећао сам поштовање и презир, као поражени борац. Стајао сам лицем у лице са симболом силе чију сам поучну батину запамтио. Горак је укус понижења, љута рана од поганог оружја не зараста. Сетио сам се оних дана када сам био мали и када је ова земља била мој непријатељ. Нисам можда све разумео, али сам разумео то. Разумео сам шта значи пркос ради слободе, а они нису схватали да силом не руше систем већ га ојачавају. Не разумеју они наше наопаке начине, наш понос и наш инат. Они су јачи, а ми смо тврдоглавији. Из ове перспективе почео сам да схватам и начин размишљања овог народа. Тешко је, заиста, одједном сварити све ове нове информације. Тешко је разумети зашто је огроман број светских уметничких дела, још из средњег века, сигурније овде. Зашто су ремек дела људског рода хиљадама километара од места где су настала. Кад видим гомилу Американаца, стереотипно дебелих и обучених у одећу за плажу, како стоје и жваћући хамбургер гледају у Рембранта, Ван Гога, Гоју, Пикаса или Дегаа. Помало вређа европску цивилизацију, али пре свега говори доста о европској цивилизацији, нажалост ништа добро. Пали смо и бауљамо пијани по дну, грабимо се за шта стигнемо да се усправимо. Таман када се неко осети сигурнијим на ногама, мали Американац га полије са кантом воде и врати га у блато. Увек сам веровао да је Версенгеторикс поштовао Рим, али док је везан пролазио форумом, не знам да ли се дивио или, пак, жалио Римски народ.