Тражим... лутам...
Свугде сам био, свуда тражио. Пустио сам трње да ми пара лице, да ми копа и рањава моје тело. Исцепан, изгубљен, изнемогао, тражим те. Где си ти?
Склањаш свој поглед, сакриваш своје лице иза милион красота природе. Само твој мирис, мирис расцветалог пролећа, оставља трагове као у песку. Провлачим се кроз разне рупе, мрачне и хладне, ходам стазама једва обележеним. Слушам песму птица, тихи, пригушени звук кише која добује о листове. Шума те скрива. Док спавам милује ме твој дах. Твој мирис ми измамљује осмех док сањам. Твоја песма, цвркутање из шуме, јежи ми кожу.
Знам да ме посматраш. Знам да ако отворим очи, нестаћеш. Умирујем се као рис пре него скочи на свој плен, само да те не узнемире моји откуцаји срца. Кад јутро никада не би свануло, да заувек играмо ову игру. Ти као не знаш да сам ја будан, а ја, као, морам да издржим да те не погледам. Магла је и јутро се ни по чему не разликује од остатка дана. Магла те скрива. Нежно прелази преко планина и шума и брише прашину са њих.
Сто пута то кажем, магла чини да је зелена боја са гора и шума још зеленија. Под маглом, сакривени од разума, шетају мртви и нестварни. Магла нас покрива, али ослобађа и открива нас каквим јесмо, виле, витезови, чудовишта, чаробњаци или вештице. Узимамо облик хероја, или антихероја.
Магли се увек обрадујем, али не јутрос. Осећам твој поглед, али не видим жар из твојих очију. Ко зна који ти је облик дала магла. Можда си ти ово дрво на које ослоњен лежим, или можда она висока стена која пара небо и коју обилазе облаци. Шта си ти?
Лутам по старим рушевинама. Тврђава на врху брда немо лежи и скупљајући маховину броји векове. У њеним зидинама, у сваком камену, крију се тајне. Лутам, обилазим, ослушкујем као ловац, свуда гледам. Тражим било који траг да си ту. Додирујем старо камење, одавно уграђено. Тражим траг који ће ме одвести до тебе. Попео сам се на највишу рушевину и посматрао околину. Свет је био подамном, све је тако умањено. Путеви су се увијали око околних брда, танки као нити. Дошло ми је да дрекнем твоје име, да слушам како дуго одзвања о зелене горе. Тако ми је требало да ти чујем глас, да осетим твој додир на леђима и да ти тихо причам.
Ходим ходницима времена. Залазим у кутке одавно остављене и заборављене. Корачам опрезно између великих камених крстова. Чекам да узкомешаш једну травку, да знам да си ту. Тражим те међу именима, међу наличијима. Обилазим старе цркве, тражим те међу ожиљцима минулих страдања. Међу оскрнављеним фрескама тражим тебе, анђеле. Иза изгребаних лица можда се некада баш смешило твоје.
Не вреди, и мирис тамјана те крије од мене. Где год да си, знам да ћеш се вратити. Залепршаћеш крилима и спустити главу на моје груди. Откриће те твој мирис, свеже вишње и лубенице. Издаће и тебе, твоје усне укуса јагода. Са мном си свуда, чак и када лежим сам. Скривена од мене, али само моја.