Да је крв вода
Једна непромишљена реч, секунд непажње и неконтроле ума, лавина беса се ослобађа и сручује на, до тада, мирно место. Невини ће увек страдати, а зараћене стране ће остати заглављене у сукобу као два тврдоглава јарца на деблу над провалијом. Огуглао сам на вику, дреку, огуглао на увреде и речи, старе залечене ране само понекад боле и бриде када се време мења. Први плотун, други... трећи, па онда ти мало узвратиш и крај. Тишина, остаје мртва тишина. Трудио сам се да играм по правилима, да нема ниских удараца, непотребне грубости. Зато успевам да изађем на крају са чистим образима, али препун плавих масница. Убедим себе да бих било кога другог згромио, онако исконски, али знам да није тако, тако не раде сисе као ја. Вечита и безгранична кеса која послушно гута сва говна, док под тежином терета једном не пукне и распе сав свој садржај, чак и тада кеса је крива, фалична, али никако онај који је прави или онај ко у њу сере. Убедиш се да те не боли, да ти се срце не слама као фигура од гипса, да не крвариш, али тешко јесте. Уместо да вриштим, лупам секиром по соби док све не уништим, ја пишем, као да ће ово мртво мастило на хартији однети агонију.
Мрзим ову тишину, неприродна је, замењује кукњаву која боли тренутно, али води у оздрављење. Хладно је, осећам то прво као самоћу, потом као недостатак љубави, поштовања и разумевања. Све је постало безначајно, и труд и породица, чак и сам живот. Ипак, колико год да је камен на плећима тежак, сваки камен пуца. Није на мени да борбу окончам, ћераћемо се још. Не треба откривати стомак, никоме, сви ће онда знати где да те циљају. Када ту погоде, боли неподношљиво, а када те удари онај који се заветовао да те брани, онда боли најјаче.
Рана се отворила, уцрвљала...., нема лека,..... само ампутација и остатак живота као богаљ. Један шамар, други, трећи, један директ, други, колено у стомак... руке су ти опуштене, само их понекад стиснеш у песнице, али нема експлозије, не дижеш гард, само стојиш. Кад се сви изређају на теби и сви окушају, окрећу се и одлазе. Ти остајеш у блату, сам, мокар, сломљен. Бара се меша са крвљу и чини се природније гориво за моје вене. Са светом нема веза, све су покидане. На бараж из свих топова одговорио си белом заставом. Остало ти је хиљаде граната не испаљено, твоји топови ћуте. Отров ти стеже грло, ватра се гаси у грудима, суза нема, безвредне су.. њима се пустиња не залива. Осећаш се као дављеник у океану. Дављеник који пружа руку у очају, иако је сам, у моменту када му се гаси живот он схвата... никоме није потребан.
-Е па ни ви мени нисте потребни!!!-