Фантазија
-Никада нисам била у пустињи.-
-Заиста? Велика грешка. Мој живот се потпуно променио после само једне ноћи у пустињи.-
-Увек ми се чинило да је пустиња превише груба. Тако сува.-
-За мене нема ништа сјајније, ништа магичније од пустиње. Осим магле, наравно.-
-Ти побудалио, теби се допадају само те... ненормалне прилике.- Погледао сам је растужено. Није ми веровала.
-Увек сам волео другачије ствари од већине, зато што и сам све видим другачије. Зар ти се то не допада?-
-Допада ми се, лудо, само не могу увек да те испратим. Ја не видим што и ти.-
-Онда ми дозволи да ти покажем.-
Скочих са кревета. Она седе посматрајући ме са чуђењем. Била је тако лепа, тако опуштена, као водопад далеко од очију људских. Покупио сам неке старе црвене чаршаве и један по један качио преко прозора наше собе. Црвена тмина је испунио собу док је напољу био сунчани дан. Потом сам појачао грејање. Температура је брзо расла и ускоро отерала свест да је зима и да је напољу снег. Потом сам покупио све мале јастуке у кући и уредно их послагао у круг на средини собе. Док се она смејала, осећајући моју намеру, истрчао сам у кухињу и ставио воду у шерпицу. Потом сам покупио мале ћилиме, драге успомене из Туниса, ручно ткане вредним берберским рукама. Ћилиме сам поређао и направио стазу од нашег кревета до круга од јастука. Смејала се, била је тако слатка. Била је нага, покривена нашим покривачем. Како се топлота ширила по соби и она је морала да одкрије рамена и затегнуте светлуцаве ноге. Могао сам да је посматрам данима, не трептећи у страху да ће нестати.
-Сад је време да затвориш очи.-
-Зашто?-
-Да би боље видела, веруј ми.-
Склопила је очи, али очекивано је покушала да вири. Изненадила се кад сам јој преко очију ставио свилену мараму.
-Добро жмурићу.- бранила се кроз смех.
-Не могу да ризикујем.-
Није се отимала, умирила се. Морао сам, нисам могао да одолим. Прешао сам руком преко њеног врата, преко рамена, преко груди до њеног чврстог стомака.
-Хеј, не користи ситуацију.-
-Ух, па морао сам. Стрпи се још мало, ускоро путујемо.-
-Да погодим, у Сахару?-
-Знао сам да си паметна, а не само лепа.-
Ускочио сам у орман тражећи одећу из Африке. Нашао сам део по део. Везао сам берберски турбан, памук дуг 3 метра који био је драга успомена. Обукао сам танку ланену кошуљу без крагне, са ситним вертикалним везом. Око појаса везао стари шал, и обукао бербераку јакну од камиље длаке. Грубу тканину која греје и хлади кад је то потребно. У старом ормару сам пронашао и стару свилену кућну хаљину. Послужи ће. Пришао сам јој и преко рамена јој спустио свилу. На додир свиле, нежно се извила. Пустила је тихи звук смеха и уживања.
-Дођи, време је.-
Устала је из кревета, умотана само у свилу. Не скидајући јој повез повео сам је до јастука. Нежно је села на јастуке. Док се смешила око круга сам на четири места упалио тамјан. Дим се полако дизао, а пре него што допре до ње, скочио сам и упалио Ју-тјуб. Одлучио сам се за дискретне чари и магију песме Kecharitomene од Лорене Меккенит. Померила је главу, на први такт. Пришао сам јој тихо, прикрао јој се иза леђа. Принео уста до њеног уха и шапатом говорио.
-Сахара осваја човека, чуло по чуло. Једном освојена, нема ти спаса. Прво чуло слуха, освојен ритмом бубња и дискретном пемом виолина и гитара.-
На прву реч се мало тренула, није ме очекивала иза леђа. После се препустила, пустила да је по врату милује висећи део чалме. Моје руке су се брзо нашле уз њен струк. После пар тренутака, можда подстакнути додиром, кукови су почели да се покрећу.
-Извијаш се попут дима тамјана. Баш згодно. Африка потом наставља да осваја чула. Неочекивано, чим крочиш, запљускују те мириси. У Африци, све, баш све, има нови, јак и опијајући мирис. Баш у том моменту до њеног носа дошао је мирис тамјана. Окретала је главу, несигурна је ли тај мирис стваран или плод њеног ума, који се поиграва. Отчао сам до кухиње. Вода је проврила. Скувао сам чај од нане. Течност излио у ниску провидну чашу, са месинганим носачем, са богато изгравираним странама. У једну глинену посуду сам излио маслиновог уља и кашику меда, пуштајући да се смешају. У другу глинену посуду сипао сам урме, увежене баш из Туниса. И њих сам полио са неком капи меда. Све то сам донео и ставио пред њу. Из ћошка сам узео дрвени ковчежић са поклопцем. Као да је у њему стајало благо. За мене и јесте. Поново сам дошао иза ње. Више није било изненађења, знала је да сам ту. Шапутао сам јој.
-Сада ћеш предати чуло укуса. Прво чиме те понуде јесте твој први залогај Сахаре.-
Узео сам корицу хлеба и умочио га у мешавину маслиновог уља и меда. Другом руком сам је обгрлио и ставио шаку на стомак. Извила се и пошла да дубоко удахне. Када је размакла усне, принео сам комадић хлеба и додирнуо је по доњој усни. Чим је осетила додир, узмакла је.
-Шта је то?-
-Веруј ми, твој први укус Африке.- Узела је у уста цео залогај. Било јој је чудно, досад не опробан избор укуса. Мед је преломио. Допало јој се. Следеће су биле урме. Веровала ми је, није се опирала. Слатке урме су затвориле све везе са јавом.
-Полако биваш поражена. Остала су ти само два чула. Ускоро ћеш сва постати моја.-
-Не опирем се... ни не желим.-
Слух, мирис и укус, полако губи битку за јаву. На ред је дошло чуло вида. Опет сам заузео место иза ње. Ослонила се на мене, оборивши главу на моје раме.
-Отвори очи, погледај где смо.-
-Нећу, лепше ми је овако.-
-Баш зато...-
Отворила је очи, и видела све што видим и ја. Били смо негде у Африци, она је била кћер богатог емира, а ја њен роб. Око ње изобиље, а ја у баштама еденским. Јер где код је она рај се сели за њом. Кроз прозор се чује граја са базара, у даљини кроз крошње палми, спајају се пустиња и плаветно небо. Окренула се ка мени и пољубила ме.
-Ко би рекао да ћу овог јутра осванути у 1001 ноћи.-
-За тебе моја Шехерезадо, створићу свет какав год пожелиш. Али пре него се овај сан заврши, остало ти је још једно чуло.-
-А, да...додир...хмм, свиђа ми се како то звучи.-
Узех у руке дрвени ковчежић и пажљиво, скоро страшљиво, отворио поклопац.
-Шта је то? Је ли то песак?- Била је зачуђена, није то очекивала. Ухватио сам је за руку и повео је ка ковчежићу.
-Можеш ли Сахару да замислиш без песка? Он у себи носи магију. Бербери сматрају да када се замисли жеља док се фини песак провлачи кроз шаку и док га односи пустињски ветар, та жеља сигурно остварује.-
-Како се замишља жеља?- Зарила је прсте у песак и уздахнула.
-Боже, како је ситан. Као брашно.-
-Узми га у шаку, потом испружи шаку и замисли жељу.- Кад је испружила руку, топао ваздух из климе успео је да одува сав песак.
-Изгледа да су духови пустиње прихватили твоју жељу, шта си зажелела?- Окренула се и страсно ме пољубила. Почео сам да је милујем по телу.
-Овај песак је стварно магичан. Све што сам могла да помислим је колико те желим, и ево, имам те.-
Уз нежне звуке, опојне мирисе и пригушено светло арапског света пали смо на јастуке. Свет се полако гасио за нас, падала је арапска ноћ. Оно што се даље дешавало, нимало те се не тиче. То је моја прича, моја фантазија.