Ваш обични, породични наставник историје...

Не памтим кад ми свану бистар дан

одавно ме ноћу не хвата миран сан,

затворен седим, у свом мрачном свету,

ни утехе немам, сам у свом кревету,

Нада мном се и небо затворило,

на мене се у сну, неко зло окомило,

прогоне ме моје сопствене сенке,

показују ми стравичне ужасе неке,

Живот ми се као пустиња чини,

ничега нема у тој љутој врућини,

ни кап воде, нити бар мало хлада,

стојим и чекам, а неће доћи никада,

Моја срећа, давно ми је умакла,

и сад ме пеку ове ватре из пакла,

последња од мене отишла је нада,

али ми ни она не би помогла сада,

Остајем сам у свом посмртном ропцу,

и гледам како ми срећа виси о концу,

остаје ми још Бог, коме окренуо сам леђа

и последњи вапај за мирисом пролећа