Када нада умре последња
Нису ми јасни људи, додуше, нису никад ни били. Није ми поимљиво да неко може бити суицидан, па још на то и мазохиста. У срећна времена, човек који не жели да живи, баци се у ладно Дунаво и реши све своје проблеме. Ако је верујући хришћанин, онда оде и посвети свој живот другима и чека да га смрт ослободи. Остали живе и живот им пролази у непрестаној борби. Борби за живот, срећу или било шта друго што им треба, али им недостају. Чак и ова борба, као и она у рововима, плодно је тле за оне дивне и заборављене вредности као што су братство, лојалност, хуманост и милосрђе. Огољен од свега, бачен у блато са голим животом као јединим мотивом за наставак борбе, човек покаже своје право лице. Било која од горе наведених особина га видно разликује од обичне звери, која их нема. Нажалост, благостање у животу је породило многе звери, премало људи. Немам више ни бојазан, људи у овој земљи су осуђени на глад и беду. Раније сам веровао да су генији попут Маркса и Лениња криви за то, да су њихови настављачи дали погрешним људима погрешан сет слобода. Сада, међутим, налазим да су и њихове идеје као и многе друге у оптицају само искварене и накриво насађене и да такве рађају горке плодове. Без обзира на њихово лицемерје, обичан пук није крив што хоће најбоље, а да то народ по обичају засере. Као и са другим идејама, народ је карика која на крају мора да пукне. Злоба и завист, себичност и примитивност су рђа на карикама која полако али сигурно нагриза и слаби сваки ланац који држи све на окупу. На све то што тишти и мори свако друштво, ово наше има још једну бољку, инат. Инат је наш понос и инвалидитет. Сакатост на коју смо поносни и са којом се дичимо док нас људи са жаљењем посматрају. Инат сам по себи и није тако лош, али када се помеша са тврдоглавошћу уместо са лојалношћу и глупошћу уместо са милосрђем, онда кола крећу низбрдо. Без обзира на време и друштво, верност се некада подразумевала. Непотребно је назначити да лојалност не значи само бити веран када је све добро, него управо када није. Чак се и милосрђе и пожртвованост сада мора уговарати и погађати. За живота куће која храни моју породицу, прошетали су многи људи, не зна им се броја. Само је најцрње време и најгора беда изнедрила лојалне и пожртвоване раднике, људе који су љубили хлеб који су са нама зарађивали и јели. Све се претворило у прашину. Нема лојалности, ни одговорности. Само глад док се посао тражи и нос у облаку кад се посао добије и ради. Свако ко је дошао, био је дочекан, свако ко је одлазио. био је испраћен са благословом, бар са моје стране. Постоји свега неколицина људи из свих тих ешалона који су завредили моје најдубље поштовање и неизмерну захвалност. Ипак обузима ме туга кад се сетим, јер сам некада веровао да постојање таквих људи буди наду да их може бити више, ипак сада видим да су то само ретки изузеци који потврђују брутално горко правило. Овај народ је осуђен на глад и на беду. И сада уместо свега и речи наде и вере у људе, ја морам да желим народу и себи само беду и муку. Или ће нас зло и тескоба уљудити и вратити милосрђе или ће се људи као вукови међусобно клати око парчета трулог меса. Боље је да нестанемо, него да наставимо да постојимо као нижи облик живота, На крају није моја препорука да се људи изубијају до коначног решења, већ да престану да раде по инстинкту, јер је животињски, него да усресређено и свесно чине добро свакоме, колико год то било немогуће. Ако тако крену, не могу им обећати утопију, него сигурну патњу и ако истрају мучну смрт. Неки ће се можда и спасити, остати живи и у даљини бледо сијати као бастион спаса и светла у свету сачињеном од крви и таме.