Киша
Била је ноћ у сред дана. Погледао сам у свој џепни сат, онај који сам недавно добио за рођендан од деде. Танка казаљка се стидљиво приближавала дванаестици, а велика казаљка је страшљиво бежала пред овом. Тек је прошло четири сата, а над нама се надвише тамни облаци носећи са собом бес грмљавине и кишу. Разумљиво је да се на улицама ретко ко затицао. Само ми, проклета неколицина, нуждом истерана из топлоте и сигурности дома. Киша је увелико падала. Ветар ју је немилосрдно посипао по јадним пролазницима. Гледао сам их са извесном дозом жаљења. Ја сам се, ипак, на време сакрио под печурком.
На станици нас је било троје. Био је ту један оронули циганин, необријан, неочешљан. Из уста му је вирио кратки пикавац са нешто жара на врху. Јакна му је била умазана неком машћу, док су му фармерке биле офуцане и од старости потпуно избелеле. Други човек је био одевен у црни мантил низ који су му се сливале усамљене капи кише. Био је смркнут и сав се клатио док је узимао ваздуха. Поглед му се губио низ улицу. Био је толико окупиран прометом својих мисли да се није ни трудио да обрише капљице накупљене на стаклима својих наочара. Између свих нас, као усред некаквог троугла стајала је једна млада црнокоса девојка. Њен кожни капут је одавао одсјај површине воде. Уске фармерке са светлуцавим шљокицама су могле да открију само прелепо и добро неговано тело. И она се њихала као и овај претходни човек само она је пратила неки други ритам. Поред њених груди сам приметио како виси неки каблић са малим уређајем прикаченим уз њ. Уређај је још био и окачен око њеног врата танким жутим конопчићем.
Киша је још увек падала. Човек који залута у својим мислима може изгубити оријентацију у времену, јер је и у првом и последњем тренутку киша доминирала свим чулима. Човек ће помислити да је прошао читав сат чекања, а заиста као да су прошла тек два трептаја ока. Ипак нешто је било другачије. Ваздух није онако хладно мирисао на асфалт и влагу. Било је нечег новог у ваздуху. Била је то нека чудна мешавина женских парфема и зноја. Било је много више људи око мене. Затеченом и помало уплашеном, почела је да ми смета толика изненадна и непримећена гужва. Људи су пристизали масовно, стресајући кишу са себе. Готово сам био изгубљен из времена и простора. На ушима сам држао слушалице и нестајао у музици која је била на репертуару радија. Био сам убеђен како су се песме смењивале, да је прошло бар два сата. Отргао сам се из тока мисли и поново погледао у сат. Она танка казаљка је одавно престигла малу и наставила да трчи свој маратон по мом часовнику.
Велика је била пред самим додиром са петицом. Увидео сам да сам стајао једва пола сата. Глад је утолио укус замора. Прекрстио сам руке спремајући се да поново зароним у своје мисли када сам мало прошарао погледом око себе. Посматрао сам изразе лица, моје комшије из улице, зараво непознате људе, никада више од простог ,,Добар дан...'' или ,,Како је...''.
Киша је падала. Ветар ју је разносио по нама и чинио људе нервозним. Сви су цупкали у ишчекивању аутобуса. Понеко би убеђен у узалудност чекања кренуо пешке, немилосрдно бомбардован хладном кишом. Поглед ми је прешао преко свих и увидео сам досадност тих суморних ликова. Уздахнуо сам и погледао у бесно небо. Таман кад ме је нека дубина поново прихватала, у даљини са врха мокре улице чуло се тртљање мотора. Помислио сам, ако ово није дуго ишчекивани аутобус ићи ћу пешке макар зарадио упалу плућа. Ево га, мој аутобус, не тако пун, таман да сви станемо. Дошао је у задњи час. Стао сам крај прозора и посматрао мокар асфалт на станици на којем сам управо стајао. Моје лице је са неверицом осећало топлину аутобуског грејања.
