Магла
Магла је, идем опрезно, корак по корак. Под чизмом крцка трава стегнута сланом. Магла је густа тако да се може сећи ножем.
-Бојиш ли се?- питам шапатом.
-Ајде, ајде. Само терај.- зачу се тих одговор.
-То није неки одговор.-
-Такав си ипак добио.-
-И ја! Ко да причам са цепаницом букве.-
Ледина је пуста, њом владају духови. Нисам веровао да се страх од скучености може јавити на отвореном простору. Ваздухом одзвањују најчуднији звуци. Кораци у трави, ситни и лаки. Зујање крила у ваздуху. Слика пред очима је језива, а звукови свакако не помажу. Чујем слепе мишеве који надлећу. У најгорем тренутку чује се и неки гавран. Неће изаћи на добро, не знам ни где сам, ни куда ћу, а обузима ме паника. Тло под ногама почиње да се спушта. У даљини кроз маглу, назирем обрисе дрвећа.
-Само ми фали да по овом чуду идем у шуму. Хоће ли се већ једном разбистрити?-
-Не верујем, лично, не верујем.-
Осећам хипнозу, ону коју у хорорима осећа неслутећа жртва, која не може а да не наставља напред. Мислим да ми је свака длака на телу накострешена. Сабласни звукови су свуда око мене. Чујем као да неко вуче трупло преко траве. Застадох на тренутак и у том часу се иза мене зачу тумарање и снажан трк неке животиње. Тргнух се да видим шта је, испуштајући крик. У том ми се нешто обмота око ноге и ја се стропоштах на земљу као кладиво. Котрљао сам се низ брдо по хладној трави, све уз врисак и кукање. Зауставило ме је дрво на ивици шуме. Мрак је полако прелазио у плавило. Док сам стењао од бола, пипајући да ли ми је све на месту, погледах уз брдо и видех дугу колони људи. Носили су свеће у руци и ходали кораком мртвих. Око њих је магла била најгушћа. Таман помислих да им викнем, кад видех у одсјају свеће да су им очи затворене. Осетио сам лед низ кичму, а у том тренутку се зачуо звук дрекавца. Утваре су свуда око мене. Пао сам на колена покошен страхом. Узех бројаницу са врата и панично је вртећи почех да се молим.
-Исусе Христе, сине Божји, помилуј ме грешног, Исусе Христе, сине Божји, помилуј ме грешног...- Сабласни лавеж дрекавца пуче као да ми је одмах иза леђа. Не усудих се да се окренем само сам пао челом на траву и још јаче се молио.
-Батали то мрмљање!- јекну недалеко иза мене. Глас није био ничим ни приближно човечији. Као да је дивљи пас проговорио. Поред се зачу гласно дисање, неког смртно болесног. Окретох се најспорије и видех три утваре које седе на балванима окупљени око ватре која је горела зеленом и жутом бојом. Утваре су имале неприродно велике буљаве очи. Једна је можда имала нешто што би служило као нос. Тешко дисање, уз одвратне звуке, откривало је животињске зубе. Утваре су седеле ослоњене на колена. Видех да само једно има стопала, остали имаше копита. Осећао сам страшну зебњу и хладно струјање низ кичму. Вртео сам бројаницу и говорио речи псалма:
-Господ је пастир мој, и ничега ме неће лишити...-
Једно од утвара онда проговори подижући раширену руку у вис.
-Еј, ај батали то. На крају смо смене, уморни смо и немамо живаца да се са тобом натежемо. Ако хоћеш седи, ако нећеш продужи даље. Сутра ти и онако нико неће веровати шта си видео.-
-Видимо ли ми исту ствар?-рекао сам.
Полако сам се одледио и пошао ка њима. Сео сам на земљу наспрам њих, чрврсто држећи бројаницу у руци као једину заштиту.
-Како се зовеш?-упиташе ме.
-Павле.-
-А он?-
-Нема га, ово је само штап за ходање.-одговорих, помало опуштеније, и одбацих мог пређашњег саговорника.
-Шта сте... хоћу рећи, ко сте ви?-
-Ми смо духови прохујалих Божића!- брецну се један. На ово се остали засмејаше, али уместо звука смеха, чуо се само лавеж дрекавца, рикање мечке и злокобно дахтање. Страх је мало попустио, као да сам постао убеђен да све сањам, али свеједно нисам желео да сазнам како се осећа јадник кога ове утваре докопају да муче. Погледао сам их још једном.
-Ви не би требало да постојите... ти си Бесомор, ти Чума, а ти Караконџула. Ви сте бића из словенске митологије.- Они се зацерише, откривајући своје дуге животињске, труле чељусти и испуштајући нај огавније звуке.
-Овај је паметнији него што изгледа, добро је да га не удависмо- рече Караконџула.
-Мада верујем да би му крв била слатка као први мед.- додаде Бесомор.
-Ни сад није касно...-прогунђа Чума.
Поново ме прође језа, почех гласно да се молим, исчекујући свој крај или макар грубо буђење. Чума потом пружи своју руку, испружи кажипрст са огромном канџом. Знао сам да само један додир те погане ствари значи моју најболнију смрт. Врх канџе ми се за моменат створи пред очима.
-Срећа је твоја што смо уморни и што ће скоро зора, иначе, не би нам се извукао.-
-Нисам хтео да вас узнемирим.-рекох.
-И ниси. Само, брате, и ти си нашао да базаш у ова недоба. Не знам којем си се добру надао, а гре'ота да млад страдаш.-
-И то од утвара у које не верујеш.-
-Да је налетео на лептирице, не би жив претекао.-
-Лептирице...-
-Јесте, прво би те заскочиле као мачке у терању, а онда би те, кад се опустиш, растргле канџама и зубима.- Опет се утваре зацерише. Одјекну лавеж дрекавца, хукање буљине. Земља се затресе. Као да нешто огромно крши све пред собом. Иза леђа утвара, а пред мојим очима, прогмиже огромна змија. Успут је испуштала страшан писак. Поред тог створа гмизало је море змија, гуштера и свакаквих ноћних жгадија.
-Ш...шта ово би?-
-Змајеви, але и аждаје. Враћају се у мрак. Тамо где нам је свима место.-
-Чак и када су људи веровали у нас, живели смо у магли.- У даљини се зачуше петли, а поче и некакво певање. Онако како је некада давно певао наш народ, извика. Слабо сам распознао речи песме. Из пар речи сам схватио да је језик словенски. Утваре се ускомешаше.
-Ко то тамо пева?-
-То су зоре, певају да Бог породи Сунце.-
-Да све нечисте силе оду са овог света.-
Утваре се дигоше и ватре нестаде. Ипак не учини се сасвим мрак. Небо се заплавило, а магла је почела да се диже веома споро. Осврнуо сам се и видео да су сви привиди нестали, а звуци ноћи су утихнули. Тихо, и у даљини, зачу се цвркут птица. Петлови се опет зачуше у даљини. Тргох се и видех да су и утваре нестале. Дубоко у себи осетих жалост. Магија се прекинула. Из шуме се зачу:
-Збогом Павле! Немој нас и ти заборавити!-
Једино што ми паде напамет да одвратим, а било је питање које је носило одговор на сва питања:
-Бојите ли се ви Бога?-
-Сви Му ми служимо...-гласио је одговор из дубине мрака.
Петлови се огласише трећи пут, а песма Зора постала је гласнија. Плавило се полако повлачило и одступало пред јарким бојама новог дана. Сунце се полако будило и помаљало на хоризонту. Све остаје као сан, погубљено у океану времена. Дошао сам кући после дугог ходања. Погледао се крајишком ока у огледало поред улаза. Био сам шокиран. Био сам бео као старац, и косом и брадом. Лице ми је било умазано блатом, а кошуља поцепана. Можда сам умро, а да то и не знам.