Мастилом боје крви
Мач или било које друго оружје, исписало је више страница о љубави него и једно перо. Нежна и романтична идеја о љубави и романси плови на чамцу низ неизмерне реке крви. На страницама написаним крвљу више него на страницама са било каквим мастилом. Оно што лежи у сржи наше преставе о љубави, која је свеприсутна, недозвољава да се на светло изведе права истина. Њен сјај је прејак да би видео трулеж, а истина је наравно да је љубав дивна и сама по себи чист и узвишен осећај, сам за себе не носи никакво зло, али иза њене свежине и омамљујућег сјаја скрива се подмукли убица, крволок, звер незасита и гладна меса и крви.
Провео сам највећи део свог живота пролазећи кроз мрачне ходнике времена, тражећи приче о људима који су велики и храбри, о делима узвишеним и величанственим, заправо о онима који су волели најсрдачније. Жену, породицу, земљу, народ, Бога... сасвим је свеједно. Уместо хуманости и милосрђа, опраштања и романтике, нашао сам неизбројиве редове људске историје исписане тамно-црвеним мастилом. Напослетку схватих, да је мастило била крв. Без обзира на време, околности, без обзира на повод или разлог, са којим год оправдањем, крв је проливана. Узмимо за пример бесмртну причу о Спартаку и његовом устанку робова у време Римске репувлике. Без обзира на почетак и крај целе приче, главни мотив је рат, крв и смрт, у хиљаду верзија и десет хиљада копија. Романтичар ће рећи да га је љубав према његовој жени нагонила да убија, јер је жудио да буде са њом. Реалиста ће рећи да је убијао јер је то једино знао, будући да је био гладијатор. Социјалиста или марксиста ће од свог деда Карла прочитати да је Спартак први имао идеју о универзалној једнакости за све. Пацифисти ће рећи да је желео да обезбеди мир једином методом која је тада давала резултате. Хуманиста ће рећи да је желео слободу и благостање за све оне које су Римљани тлачили и понижавали. Мање више сви ће се сложити да је клао Римљане као ма'нит због неког идеала. Сви осим циника, наравно. Циник ће прво опсовати све предходнике, а онда изручити голу истину: -Човек је убијао јер је био у прилици да не буде убијен, кад није убијао онда је јебао, можда се понекад трудио се да буде од неке користи када није убијао и јебао, па коме одговарало, одговарало.- Једино зашта му се мора одати признање јесте што се није мирио са ситуацијом у којој се нашао и што је имао довољно храбрости да преузме свој живот у своје руке. Мотиви, разлози, узроци па и последице свега што је учинио потпуно су небитне, човек је убијао, пуно и често, и постао познат по томе. По томе се ни по чему не разликује од, рецимо, Џингис Кана или Атиле или Аце Македонског, јер их нису прославила убеђења, већ крвава дела. Желео бих да верујем да је Спартак дао људима слободу, да би они могли сами да одлуче и изаберу да живе као људи. Уместо тога, њихова прва слободна одлука је била да се свете и постану гори од оних од којих су се једва ослободили. Историја је погана љубавница, бележи само оне који су одузимајући живот, лако као да беру цвет, постали бесмртни. Оне ретке који пусте сузу за људским животом, који се дрзну да питају за разлог, углавном држи за ненормалне. Неко такве касније узме за узоре, уздиже их, да би касније и он убијао у њихово име, иако су управо против тога били.
Много је добрих идеја и филозофија, искрених и добронамерних, удављено у људској дроби. Бог нас учи да не одузимамо живот, јер је то грех против нас самих. Христос је жртвовао свој земаљски живот да нас научи да постоји и другачији пут, да љубав може бити свеобухватна, универзална. Народ је поруку разумео, пуну мира и љубави, али народ је брзо почео да убија у име мира и љубави. Разуме се је да је грех убити, осим ако није у Његово име. Уместо филозофије љубави и милосрђа, примљена је идеја искључивања и затварања према онима који се не слажу, који сувише мисле и питају. Све који се не уклапају у наш калуп, треба предати мачу и огњу. У име Бога и универзалне једнакости.... још крвавих страница, још мора костију.
Остаје само свест да је човеку потреба да убија и мрзи, усађена као и потреба да једе и дише. Мржња је један моћан осећај, попут љубави, кога се свако прибојава и са подозрењем јој се препушта. Сада налазим да је људима уобичајено да мрзе, скоро по инерцији, онако из навике. Патим за оним временима када је људски живот био безвредан, тричарија, када се убијало ни због чега, отворено и без лицемерја. Овај смрад савременог доба долази од страшне лажи, која буђа и труне под кожом. Поглед кроз смешак, топле жеље и поздрави, а кад се прва прилика укаже, нож у грло. Очи убице се цакле док се гаси живот. Сада настаје врхунац лицемерја, када питају: -Што бре?-... а одговор је:
-не знам... не знам шта ми је било.- Е па ја знам, и рећи ћу ти, мржња те нагризла, постао си звер, открио си по први пут своје право лице, осетио си свој исконски нагон, а ниси научио да потискујеш емоције. Још један живот је угашен, а над просутим млеком се не плаче.
Можда зато проучавам ратове, налазим да су људи најискренији када су као пси, пуштени са ланца. Кад падају све маске, нема лажне смирености и моралности, хуманост је само реч. Када влада инстинкт и искрена, чиста агресија. Остаје само да се види шта ће уследити када се рат заврши. Када се звер врати у хибернацију. Хоће ли ко увидети какава је страшна звер био, бити шокиран открићем, можда се постидети над собом... и хоће ли ипак остати тврдоглав у својој мржњи, уверен у исправност и непогрешивост својих одлука и тако вечно заглибљен у лицемерје, у лаж. Све то зато што је човек гладан крви, а не зна шта му је.