Memento mori...
Данас другог јануара 2013., добио сам тешку лекцију о мери љубави. Ова прича ће бити кратка, јер ширењем теме нећу постићи ништа више, ни боље. Јутро је отупљујуће хладно, нема снега, нема ни облака. Ведро је и сунчано као да је лето, а хладно као да је 9-ти круг пакла. Мрзим ова неодређена годишња доба. Нит' је зима, нит' је лето. Данас се навршило пет година од кад је умро мој деда Павле. Као у мом животу, тако ни у свету, ништа више није било исто као пре тог 2-ог јануара. Та је зима била тамна и хладна, окована снегом и ледом, као што правој зими и доликује. Од тада, па и данас, то није тако.
Гробља су јако поучна места. Не знам да ли је неко мудар икада рекао нешто слично, али по мени, гробља су најбоља слика карактера једног народа. Наш однос према мртвима је у неку руку однос према нама самима. Свакако ћемо сви једног дана бити мртви. Седео сам на клупици поред мраморног гроба, док је свећа полако горела, гледајући у лик на камену, па онда у даљину и непрегледно мермерно море. Ево већ овде пала је прва лекција. Отац је купио мале свеће, мање од оних које мајка иначе купује када овде дођемо. Поставио сам питање, да ли је он превише шкрт да да новац за већу свећу или мајка купује велике свеће да би указала поштовање према покојницима. Шта је истина? Мислио сам можда пар минута... онда ме је отац питао: ,,'Оћемо ли?'' Не знам да ли му је било хладно, или можда досадно, или само тешко да своје родитеље види у камену. Али ту и тада, у тој секунди, погодио ме је одговор на моје питање. Сетих се свог деде онда када ме је водио по београдским гробљима да ми покаже своју мајку и браћу. Као да је хтео да ми остави аманет да их се ја сетим понекад када њега не буде било. Пред скромним гробом своје мајке, а моје прабаке, Јелене стајали смо дуже него што сам очекивао. Није било клупице, морало се стајати. Деда је приметио моје нестрпљење и рекао: ,,док догори свећа''. И заиста, сачекали смо још који минут и мала свећа је изгорела.
Да је деда купио велику свећу, би он и њу одчекао, али је већ био стар и то не би могао да издржи. Зато је израз своје љубави и поштовања ограничио својим скромним могућностима, али је истрајао до краја. Купити огромну свећу, да би некоме показало колико се воли неко ко је мртав, или да би се задовољила сопствена савест, себично је и лажно. Ако си већ изашао на гробље и решио да посетиш некога до кога ти је стало, није потребно да велелепношћу цвећа које доносиш или величином свеће коју палиш, покажеш своју љубав. Тугу ћеш боље показати ако исчекаш да та свећа догори, а то време употребиш да се сетиш својих мртвих, можда да замислиш да су поред тебе, баш као некада, и нешто им искрено и без страха испричаш. Док мислиш о њима и размишљаш шта би ти тад рекли и како би те посаветовали, ако им се отвориш и исповедиш... сигурно ћеш боље упознати себе. Сигурно ће ти се указати твоје грешке који си превидео и сигурно ћеш опет дати тихо обећање себи и њима да ћеш се потрудити да будеш најбољи човек који можеш да будеш.
Схватио сам тада, размишљајући о свим погребним обичајима кроз историју, којих сам могао да се сетим, култ мртвих је управо то и био, преиспитивање себе кроз призивање оних којих више нема да те усмеравају. Био је то прави Mementо mori тренутак. Рекао сам оцу до ког закључка сам дошао и остали смо до краја, припијени један уз другог. Сећање на моје мртве наставило се тог дана. Неко од њих ме је подсетио на она времена када сам са њима делио своја најдубља размишљања и страхове, када сам искрено и без страха говорио оно што ми је на срцу и на уму. Од тог 2-ог јануара 2008.године моја размишљања падају на хартију, да немо сведоче о мени и мојим страховима и надама. И мада сам хтео да ова прича буде посвећена исмевању људи који својим претеривањем и неуравнотеженим исказима љубави и жалости, руше и обезвређују поштовање умрлих, то нисам могао. Изгледа да мој цинизам још није довољно јак. Још увек ме прате сене мог старог ја.