Метастазирање
Често себе затекнем у ситуацији да осетим хладноћу када је соба добро угрејана. Сада је свирала Омниа и тиха хармонија гитаре и клавира стезала је већ стегнуто срце уносећи зиму. Интерпретација песме Едгара Алана Поа била је последње што ми је сада требало. Песма је доносила неку нову, чудну врсту грча у грудима. Схватио сам да мучим себе, свесно и намерно, чинио сам то већ неко време. Мрачни тонови су давали живот мојој клонулој инспирацији.
Грозио сам се овога, али сам знао да увек тако мора бити. Искрено сам волео и мрзео ту страну себе. То што се емотивно везујем као пузавица, за све што додирнем. Месец дана ми стоји скинута епизода на компу, спремна за гледање, али никако не одгледана. Стална бојазан је то одгађала. Знао сам да ћу се када се екран зацрни иза последње сцене осећати празно као пећина. Знао сам да кад год одгледам последњу секвенцу или прочитам последњу страницу, сви ликови који су ме окруживали нестају као сан. Остаје само сећање на њих, на заједничке тренутке, и страшан осећај усамљености. Иако знам да то није стварно, док је трајало било је јаче и од јаве, а сада се завршило и знам да неће бити наставка даље, никад више. Чак и да све почнем испочетка, неће бити исто.
Осећам се као гавран из песме... Never more.
Када се тако нагло оконча снажна веза са свим тим ликовима, било да су добри или лоши ликови, добијем страшну и неодгодиву потребу да урадим нешто велико. Све то управо да би се испунила та празнина. Било шта. Нешто ново и храбро, нешто корисно и кључно. Поглед почне да лети по соби, груди се пуне ваздухом као да ћу потрчати или полетети, прсти се грче као да држе нешто за чим нисам ни посегао. Тад имам снаге да урадим било шта, да се одупрем било коме, да променим све...Онда уместо било чега, уграбим оловку и хартију.
Дошао сам до закључка да су писци у ствари кукавице. Људи пишу и дају живот ликовима и њима дају своје одлике и особине или макар оне којима се диве или које желе да и сами имају. Потом терају те ликове на изборе за које ни сами немају храбрости и прате њихов лажан живот као свој. Њихов крајњи резултат даје наду да ће на крају и сами једном направити јебени избор. Ја не могу ни то, немам храбрости ни срца да лика коме сам удахнуо живот гурнем у ватру која се и мени самом смеши и од које сам зазирем. Некада сам стварао ликове и њихове животе пунио сопственим жељама, сопственим страховима, стављао их пред моја искушења. Сада, моје приче немају ликове, ја просто на парчету папира просипам садржај мога срца. Празним из душе товар потиснутог гнева. После свега се само вратим у крошњу на своју грану и наставим да се чешкам и да смрдим. Ипак, остаје тежина, као после вежбања, дуго остаје осећај напора и напрегнутости.
Још увек осећам тежину гнева који се накупља и притиска ми груди и гуши ме као астма. Довољна је слика да дозове успомену или укус нечега дуго некушаног, само поглед на фини жути пустињски песак у боци поред зида, и одмах се растужим.
Човека који се лако веже и растужи, често је сам. На плодној самоћи узгаја тугу, туга рађа очај, а очај сазрева у гнев на самога себе или на цео свет, горак и мрачан као амбис. Зато и јесте смртни грех, јер убија душу, изједа је као рак, највише кажњава оне око себе, невине људе који страдају јер им је до тебе стало. Особењаштво и тихи егоизам су први симптоми да је метастазирао. Писци су бродоломници, који су испали и обрели се на пустом острву, приче су велика ватра којом дозивају у помоћ. Праве приче са ликовима и радњом, почетком и крајем и поуком, као и песме, оне су поруке у боци, написане посебном шифром, намењене некоме да их дешифрује и схвати поруку и одговори на позив. Приче као моје су ближе исповести, оне су очајни урлик у вакуму, сигнална ватра да привуче баш било кога, последњи трзај плена пред одустајање и мрак.