Mists of Avala
Престао сам да осећам ове ноћи. Могуће да је то последица трчања. Поново сам поклекао под притиском сећања на способност од некада, али сам уз то лечио комплексе свеже набијене. Док сам се преиспитивао, анализирао шта сам све тог дана радио и колико ће ми тренинга требати да се вратим у форму коју сам желео, схватио сам да ми је паклено вруће. Осећао сам да се мисли топе из мене. Напољу је падала киша, можда прва пролећна ове године, наслонио сам знојаву главу на прозор да се мало расхладим. Из ушију су ми низ врат падале беле жице које су ми фарбале мисли звуцима далеких земаља, тонове које сам већ дуго усрдно слушао. Баш у том моменту схватио сам да гледам, а да не видим, несвакидашње чудо природе. Авала је сијала. Поноћ је већ прошла и као да је почело доба магије. Врх Авале био је прогутан облацима и маглом, а светла са торња давала су живот оптичкој илузији. Наранџаста светла су остављала ефекат ватре. Као да се стари вулкан, који је спавао милион година, поново пробудио. Торањ је лебдео на огњеним облацима. Био је као зачарана кула из које је требало спасити принцезу коју чувају ватрени змајеви.
Проклети аутобус, Манов мотор подамном брекће и растерује снове. Моменат је био тако чаробан и у секунди је био бесконачан и божанствен. Као дете које није добило лизалицу, дурио сам се, а хтео сам да вриштим. Сметао ми је аутобус, сметали су ми људи око мене, сметало ми је све што је нарушавало овај мој тренутак среће у сну. Као кобац сам се обрушио погледом на њих, свакоме сам налазио замерку и давао разлога да га мрзим. Поред мене је седела циганка која се неконтролисано чешала и могао сам да осетим све труне којечега које су биле лансиране у етар. Испред мене је седео неки лик који се крио иза седишта од неког са средњих врата. Испред, мало даље су седели неки клинци. Презирао сам их, њих, њихову младост, безбрижност, то што имају прслук скупљи од све моје одеће, телефоне чију вредност у динарима не умеју ни да напишу и то што не осећају никакву одговорност или захвалност за оно што имају. У ствари, био сам љубоморан на сва срања која ће тек направити, а које ја никад нисам. Сетих се онда деце коју сам водио на екскурзије, схватио сам да су сада истих или приближних година. Недостајало ми је дружење са њима. Веровао сам да сам им био и ортак и старији брат и учитељ, и заиста сам обожавао сам ту улогу. Успомене, често им се вратим зато што ме сећају на време када сам био спокојан.
Изненада сам се тргнуо, схвативши да ће Авала ускоро заћи и нестати из мог видокруга. Извио сам се и још једном угледао магичну сцену. Овог пута без торња, са јужне стране се не види, али је било још магичније. Слика је остала урезана у памћење, време је престало да постоји, а машта је почела да лудује. Одувек сам сањао да живим у магли и да непримећен шетам између људи, да певам а да ме не чују, као дух. Увек сам замишљао да у магли спазим девојку неизрециве лепоте, да јој се невидљив приближим толико да осетим њен дах на лицу и да јој кажем, да је нешто најлепше што хода под небеском капом. Она то наравно не би могла да чује, али може да осети тај тренутак и да због тог чудног трептаја, неразумљивог шапута у лишћу, увек врати на исто место, да магију тренутка награди осмехом. Опет сам се освестио, али овог пута када сам схватио да сам промашио своју станицу. Ухавативши самог себе у глупости, сада се дурих на самога себе, зато што сам занесењак и морон који маши станицу на којој је сишао милион пута. Како је то био последњи дневни аутобус, дурење је престало, слушалице су радиле, а ја сам лаганим трком пошао кући. Док сам трчао, мислио сам на сва митска створења која се крију у поноћној магли и тмини и у свежим капима кише. Поново ме обузела магла и уз звуке магије и сна, однела на врхове београдског Авалона.