Моле се пурници да за собом затворе врате
Већ у самом наслову прекаљени читач може наслутити социјално-сатиристички тон ове приче. Овакав уобичајен натпис није чудно видети на многим вратима иза којих се у мистериозним собама догађају неке од најважнијих радњи у животу једног просечног човека. Рецимо, иза врата која уљудно сама траже да их затвориш обично те чека чика у белом, да ти пише оправдања, рецимо. Иза сличних, седи тета службеница која ти између залогаја кифле и срка кафе, а не ретко и током, каже да ти ФТЈП за то што ти неизрециво треба. Иза сличних само тамнијих врата са поменутим натписом, седи добри чика полицајац који, наравно у у границама законских овлашћења, из тебе батином извуче да ти је рођени деда као мали крао шљиве из дворишта Стеве Босанца. И на крају, кључна врата која траже да их затвориш су обично проста врата од иверице или пластике. Иза ових простих врата су свете просторије у којима човек може, када му се притужи, да сере, или да се људски исплаче. На свим овим вратима и сличним, поменути наслов има све логике. Али никада, ни у највећем налету делиријума тај натпис не очекујем на вратима аутобуса ГСП-а. Ето нас и до поенте ове приче.
Да дочарам. Хладно је децембарско јутро, пола осам изјутра. Гацам неспретно по средини улице и помињем фамилију спремним
путарима, јер је нанос снега већ до колена и расте. Опет прошла гртал'ца. Напољу је бар -10, а ја без рукавица, без шала, са капом која као да има стотину рупа. Ветар пуше и замрзава ми мисао у глави. Из сивила се довлачи аутобус и прилази станици у тачно очекиваном тренутку, скоро петнаест минута после предвиђеног времена. Видим да машина неконтролисано поскакује, као да су се коњи у њој ускопистили. Ово је обећавало удобну вожњу и бесплатну елиминацију трагова грађевинског материјала из бубрега и жучи. Тада је уследило оно изненађење које је обележило дан. Аутобус прилази...., стаје....... и ништа. Као да чека лозинку. Гледам предња врата, гледам задња, ништа се не догађа ни на тим фронтовима. Таман се спремам да почнем да бајам да се отворе врата, кад крајичком ока спазих једно мокро парче хартије са кратком поруком:-Молим вас, затварајте врата за собом-. Логичан дедактички закључак, у маниру детектива, био је да ако се од тебе очекује да нешто затвориш, онда то значи да то исто прво треба сам да отвориш. Пружам прст у неверици ка ивици врата, као да ћу проћи кроз звездану капију, а она се без звука и отпора отворише. Осећао сам се као Алиса са друге стране огледала. С правом сам очекивао да ће иза тих замагљених врата стајати луди шеширџија. Али авај, нија га било. Додуше, био је један умашћени и видно пијани брадоња са огромном црном шубаром.
Помислио сам, каква сам ја Алиса, такав ми је и шеширџија, према свецу и тропар. Ушао сам, затворио врата за собом и сео у тај скакутави циркус. Посветио сам се дубокој контеплацији овог грубог насртаја на здраву памет. -Па јебо те дан...- помислих. Живот те појебе и дере ти кожу на сваком кораку. Прво се сви изненаде снегом у децембру, па људи излазе из кућа на сопоствену одговорност. Идеш путем као кроз миснко поље. Или згазиш у неку балегу од пре зиме којој снег враћа виталност, или ћеш да пропаднеш кроз снег у неки амбис, или ће те нека леденица сјебат са висине, а да је ни не видиш. Као да ходаш у ратној зони. Сада ми на све то одузимају и последњу трунку луксуза коју имамо, да ти се врата превоза сама отворе када им приђеш. -Па матер им јебем...- опсовах у себи, ...ја то чудо над чудима плаћам 1500 динара месечно.- Изгледа да сад морам да као пред многим институцијама чија инфраструктура је из златног доба самоуправног социјализма, све завршавам сам. Јер ја ради тог хидрауличног звука и устајем ујутру из кревета. Ево завршавам четврту или пету школу по реду, а да и не приметих, а све бројећи минуте до те хармоније хидраулике и издувних гасова. Очито нисам био усамљен у обожавању те представе. Колико пута понављана сцена, када би број људи на станицама био невероватан. Пунили би аутобусе као балоне хелијумом. Извините што морам да лајем, посрали су ми се у живот. Онако без кајања. Помислих да је време да се нешто предузме. Да, дићи ћу буну. Учио сам по школама, свакаква стока је дизала буне због којекаквих глупости. Ја се дижем због народа, за мало правде за ову напаћену стоку. Како су се низале станице, растао је и број мојих присталица. Избезумљен народ, са неверицом, улази у аутобус после неколико минута непотребне перипетије са непослушним вратима. Ко још чита обавештења на вратима у овој земљи. Сад уђе једна баба, очито школована и префињена, само је преврнула очима, села и подругљиво оценила:Идиоти. Она ће ми бити глави вођа. Она ће властима пренети захтеве устаника. Ми не тражимо ништа крупно, не. Не тражимо уређење станица или нове удобне аутобусе, није то за нас. Не тражимо јефтини бензин или јефтин шећер, јер јефтин или скуп свеједно је кад немаш кола. Ми желимо..., не, ми захтевамо бар то да се врата превоза сама отварају, а да ми господски уђемо , носећи у рукама своје полупразне цегере. Имам ја још идеја, али не могу више да пишем. Уби ме промаја, нека шупчина није затворила врата, није прочитао натпис.