Овог пута наслов је на крају...
Зора. Неко непознато јутро, у некој непознатој долини. Густа магла оковала је све, остављајући само један узан и вијугав пут предамном између високих борова чији врхови се уздижу над долином и над маглом, а да ти то не можеш да видиш. У даљини, у правцу којим води путељак, чује се некаква музика, весеље. Као да распознајем тужне тонове тамбураша. Не пада ми ни на памет да се осврћем, идем право тамо, вођен тихим јецајем хармонике. Корак ми је лаган, ум празан, нема размишљања, нема смишљања, само тишина прекинута корацима који газе снег. Музика се сваким кораком појачава, почињем да разликујем и поједине песме. Музика свира "Ајде Јано", а певач има глас анђела који милује. Иза магле се појављују први обриси неке грађевине. Док јој прилазим, примећујем да је стара бар два века. Изнад старог крова уздиже се високи зидани оџак из ког је куљао дим и спајао се са маглом. Заиста, изгледало је као да магла извире из димњака. Тек ми тада паде на памет да је зима и да ми је хладно. Журио сам да се дограбим топлоте ове, по свему судећи, старе сеоске кафане. Приметио сам да је фасада доста испуцала откривајући трску и блато од којег је грађена. Камена база на коју је грађевина посађена одавно је прекривена лишајевима.
Када сам ушао, нашао сам да је унутрашњост једнако скромна. Под су биле старе даске, плафон опет нека трска преко дасака. Са потпуним мраком борило се неколико парафинки и ватра са великог зиданог огњишта у даљем левом углу куће. На њега се, на левој страни, настављао дрвени шанк. Иза њега, на зиду, стајало је мноштво чаша и флаша, пића познатог укуса. Кафана није имала столове, већ један огроман у облику слова "п" где је свако седео где је хтео и с ким је хтео. Музика је била између, и стално се кретала. Ако је ово досад било чудно, онда су гости били још веће изненађење. За шанком је стајао брадати седи старац, висок и крупан, али видно нагрижен временом и влагом. За великим столом седеле су непознате фаце, видно алкохолисане. Ликови општег изгледа, људи какве би сретао сваки дан. Сви су деловали срећни и закључих да се сви некако познају. Још не знам да ли су се стари пријатељи спонтано окупили или славе нешто. Пошто нисам хтео да се намећем, сео сам на крај. Окренух се ка старцу, хотећи да му привучем пажњу, али није га било. Изненада сам осетио мирис вина и нечије присуство. На столу предамном створила се шоља куваног вина, лепо увијена у салвету. Поред мене је стајао старац и гледао у мене очекујући нешто. Био сам збуњен, затечен, чак и шокиран. Док сам узимао ваздух да питам, старац је сам проговорио:
-Знам, знам. Прво би ме питао шта има топло... ја бих ти онда набрајао чајеве, а ти би онда ипак тражио вино и ето, то си и добио, Павле.-
Опет у чуду покушах да заустим, али опет је старац пресекао:
-Ја знам све моје муштерије, чак и када се ни они сами не препознају, а имена су и тако прецењена. Запамти да што дан буде више одмицао и теби ће бити више свеједно како се зовеш-
Одлучио сам да заћутим, сваки пут када старац отвори уста осећао сам се као отворена књига, а то ми се није допадало. Зграбио сам своје вино и усресредио се на људе за столом. Четворица су била у врху са музиком. Пили су ракију из чокања и гласно певали са музиком. Били су весели и опуштени, били су пријатан спектакл за забринут ум. Поред њих су била још тројица који су певали и пили, али много умереније. Нисам био сигуран да ли је то због недостатка расположења или због недовољног уноса ракије. Наспрам мене, у самом дну стола, са друге стране била су двојица који су спавали за столом. За њих сам био сигуран да су били у загрљају са ракијом преко својих могућности. Ближе мени, била су још двојица који су мирно јели нешто из дрвених зделица и пијуцкали своја пиће. Један је био видно гладан јер се надвио над зделом и ужурбано јео, а други је мрљавио и чешће испијао кувано вино. Музика је почела другу песму, била је то она, "Не питај". Песма је погодила све присутне и потпуно неочекивано, отео ми се осмех.
-Шта човек увек каже када је тужан, а када га неко пита шта му је?- помислих.
Ја увек кроз кисео осмех кажем: -Не питај ме ништа-. Песма је носила моје речи, моје мисли, туђим устима. Поглед ми је поново пао на комшију за зделом, схватио сам да сам гладан. Док сам помислио, предамном се сручила једнака здела са јелом. Био је то барени грашак и шаргарепа, сафт је био топао и зачињен мирођијом. Старац је спустио у чорбу цео пилећи батак и дрвену кашику и осмехнуо се. Заустих да му кажем, али глас није стигао да потекне.
-Узми угреј се, после има још хране- потом пође, па се осврну и додаде: -...и не питај ко ће то да плати, док ти бринеш о рачуну, други брину о животу, а и охладиће ти се.-
Већ озбиљно почео да ме нервира, хтео сам да га пошаљем у материну, али сам сконтао да би и то предвидео и предухитрио. То ме је још више изнервирало, па сам злоћудно навио нос у тањир и почео да једем. Музика је засвирала ону песму -Погледај ме невернице-, дошао сам до закључка да ме и музика зајебава, али сам то прихватио као сарказам судбине. Прво сам помислио да се обраћа мени као некоме ко не верује у оно што види, а онда да подсећа на све оне који ми нису веровали или који су изневерили моје поверње. Сећања која су наврла ми нису пријала, ретко коме и пријају такве мисли.
Храна је била Божија, што би рекла моја мајка, сваки залогај је био као мелем за болну и изгладнелу душу, а вино је било као вода, питко и оживљавајуће. Прекиде ме глас поред мене:
-Имаш ли ватре?-
-Жао ми је, не пушим.-
-Ни ја, ал' морао сам да проговорим да не полудим, да се уверим да не сањам-
Исмејасмо се, човек је био у праву, био је то онај што је ћитао и мрљавио са јелом. Сада када је збацио то бреме, прикључио се јелу. Када смо испразнили зделе, старац их је покупио и потапшао ме по рамену. Пријало је, као да то дуго нисам доживео. Кад мало промислим, и нисам. Налактио сам се на сто и посматрао весело друштво. Док је песма отицала као поток, старац је донео три чокања ракије. Док је услуживао људе до мене, узех и помирисах садржај и на моје одушевљење схватих да је то ракија од кајсије. Дуго сам увлачио мирис, јак и леп. Напокон успех да га упитам:
-Како сте знали да волим кајсију од свих ракија које, видим, имате?-
Видех да су се и комшије пронашле у овом питању. Старац погледа сву тројицу, насмеја се и рече:
-Ја знам шта пију све моје муштерије. Ја бих вас сад питао 'Да ли сте за ракију', а ти би питао 'какве имате', иако си видео све флаше. Тада бих ти набрајао све, а ти би брзоплето тражио дуњу, а ја бих као случајно додао да имам лепу кајсију, а ти би се онда предомислио и узео њу. Налазим да је лакше и брже свима ако прескочимо формалности.-
-Опет ме је прочитала матора вуцибатина.- помислих. Али ракија је заиста била невероватна, питка и укусна. Није то она брља на коју сам свикао, била је то врхунска и вероватно скупа ракија, помислих. Кад, тад, зачу се старац иза шанка.
-Да ли би веровао да није уопште скупа, од мог је воћа и из мог казана.-
Климнух главом, и даље не навикнут да овај старкеља чита моје мисли боље него ја свој рукопис.
-Од вас дванаест који једете и пијете само ти бринеш колико ћеш на крају платити, 'оћеш ли да ти све наплатим унапред, па да се смириш?-
Био сам постиђен и побеђен, сви су се слатко смејали на старчеву опаску. Осећао сам се као коњ. Испио сам чокањ на екс и лупио га о сто, тиме тражећи још. Нисам дуго чекао. Музика је засвирала нову песму, -Пољем се шири мирис љиљана-. Не знам да ли је то од ракије или од песме, али устао сам и запевао. Ову сам песму стварно волео. Мелодија сетна и свечана, нисам могао да одолим, јер ниједно славље нисам могао да замислим без оваквих песама. Друштво уз музику ми је наздравило и позвало ме да им се прикључим. Пришао сам им и запевасмо у глас. Видех да су се и двојица који су били поред мене опустили и приључили расположењу. Песма се орила, а главу ми је испунила песма и задовољство. Ракија се трошила убрзано и већ сам престао да бројим чокање. Песме су се низале као годишња доба, својим редом, доносећи свака своју драж. Све је постало нестварно добро, пре само пола сата нисам познавао ове људе, а сада јараним са њима као да се знамо цео живот. Кад мало боље размислим и даље их не познајем, али осећам да то сада није ни важно. Музика је засвирала -Не веруј-. Песма је пала као хладна киша на врео летњи дан. Погодила је право место, дубоко у грудима поред срца. Знам да су око мене заплакали, и ја сам. Ове песме су враћале моје прве топле емоције, прве љубави, прве везе. Ова ме је ипак сећала да није све што је лепо обавезно и са срећним крајем. Тужна лекција коју учи живот. Испио сам пун чокањ ракије. Ракија човеку загреје душу и омекша животом окамењено срце, макар мало. Знао сам да ово није стварно, али тако сам желео да буде јава, молио Бога кроз сузе. Мизика се окренула ка мени, тражили су песму. Нисам ни иначе добар у блиц питањима, сада ми је једино пала на памет песма -Дабогда те вода однела-. Судећи по реакцијама, песма је била по вољи. Песма је будила осећај сигурности, заиста не знам зашто. Слушао сам је и стекао утисак да је певачу свеједно што је преварен и остављен, он ће наставити у инат. Налазио сам утеху у тој енергији, потајно се надао да ћу и ја једнога дана имати такву решеност. Док се увертира проносила кафаном, схватио сам шта је заједничко свима овде. Сваки човек овде није незнанац туги и очају, а судећи по двојици који су још увек увелико спавала, било је и оних који су им и сада били у загрљају. Газда је донео нове бокале ракије, њихови мириси су се мешали и уместо уздаха измамиле тихе стихове песме. Већ су се и моје комшије прикључиле весељу. Један диже чокањ и наздрави старцу, што овај прихвати и одпоздрави са својим чокањем. Како се песма приводила крају, приметих да је газда изашао. Следећа нумера је била македонска, -Ако умрам, ил' загинам-. Колико сам волео ову песму, у њеним речима налазио сам снагу, осећао вечно јединство са својим најстаријим и највољенијим пријатељима. Осећао бих понос што их имам, веровао да, чак и да нестанем млад, они ће увек оживљавати сећање на мене и мене са сећањем. Схватио сам да су ми ужасно недостајали, баш у том тренутку, моји браћа и пријатељи. Сви смо наздравили и спонтано сели кад се песма завршила. Осећао сам мали замор, а музика је свирала неку непознату мелодију. У том, старац уђе и унесе велики глинени суд са јагњетином. Божанствени мирис јагњетине која се кувала испод сача је испунио целу кафану. Ова царска ђаконија, завршила је на столу испред нас и то је напокон пробудило и двојицу спавача. Сви смо се као сирочићи окупили око јањета. За пола сата од јела није остала ни коска. После јела, и по још неку ракију, двојица спавача су устали и видело се да су кренули. Пришли су шанку, где их је чекао старац са њиховим капутима. Чуо сам понеку реч. Чуо сам да су му се захвалили на свему, а онда сам чуо старца:
-Марко и Димитрије, добри сте људи, надам се да се скоро нећемо видети.-
-Учинићу све што могу да тако буде- Одговори човек коме се старац обратио као Димитрију. Старац се наклони и насмеши. Док су излазили, с оне стране прага, пружили су руке један другоме и нестали у магли. Приметио сам да се већ смркава. Као да овде време тече другим темпом. Нисам ни приметио да музика већ свира другу песму. Сви су запевали. Песма је сећала на не тако давна времена. Певао сам је често у средњој школи, ни сам не знам зашто. Била је то она, -Сјећаш ли се оне ноћи- Што сам је више певао, певао сам гласније, све док у неком моменту нисам скинуо рефрен идентично као Харис. Сећам се десетине запањених очију и јак аплауз после. Тужно и свечано, лепо сећање оживљено тужном песмом. Мисли су ми брзо лутале, био сам потпуно пијан и као што то обично у тим случајевима чиним, сео сам да поједем. Јагње је још било топло, а газда је скоро изнео и још једну погачу, а око камина пекли су се кромпири.
Газда није престајао да припрема ђаконије за госте. Наједном, видех да су на врата ушла два потпуно збуњена лика. Сад сам видео како сам ја изгледао кад сам ушао, једнако збуњен и затечен. Једина разлика је што мене нико није приметио, а њих сам приметио ја. Све се одигравало исто. Неки су седели и јели, неки певали, други спавали, али су сви били пијани. Старац је поновио свој перформанс и тако престравио нове госте. Одлучих да му ускратим задовољство. Брзо сам устао и пришао људима.
-Ко сте, да сте, газда ће знати, ви се згрејте и прикључите забави- потом пружих чокањ у здравици и рекох:
-Добро ви нама дошли-
Људи су прихватили здравицу и почели да једу. Добили су исту ону чорбу са грашком. Погледао сам у зделице, потом у старца стрепећи шта ћу видети. Старац није ни подигао поглед већ само рекао:
-Узми тањир и сипај сам кад толико волиш.-
Насмејао сам се и тако и учинио. Сипао сам пуну зделицу и уз јагњетину кусао у сласт. Музика је и даље свирала, али сам ја све мање обраћао пажњу. Вероватно збогпревише ракије. Чуо сам песму -Чај горо лане моје-, стару песму о љубави, тужна али прикладна, видех да се неки пронађоше у њој. Видех да је пар људи из прве поставке заспало на столу. Приметио сам да се борим са сном, скочио сам на ноге и затражио коло. Музика је засвирала Ужичко, јер га сви знају. Сви су устали и заиграли. За свега пар кругова, зној је облио све нас. Кад се Ужичко завршило, један завика:
-Свирај Власинку!!- Песму сам знао али нисам знао како да играм. То ме свакако није спречило да осећам налет поноса и радости, јер је Власина моја дедовина, а ово коло нарочито живахно. Наручилац је игру започео, а уз мање или више потешкоћа сви смо прихватили и прикључили се. Ако је Ужичко било брзо, ово је било сумануто. Зној се сливао низ образе и врат. Кад се низ кола завршио, већина је изашла напоље. На хлађење, или већина и на пишање. Мало сам се разтрезнио. Кад смо се вратили унутра, на столу се пушио печени кромпир, поред њега је била здела са младим кајмаком и гомила танко насечене печенице и пршуте. Нисам сигуран, али мислим да сам пустио сузу. Још сам са врата проговорио:
-Газда, дај бокал вина, не било ти заповеђено!-
-Иде!- уследио је одговор као из топа.
Засели смо и навалили. Ако је ракија била дивна, вино је било божанствено. Слатко и охлађено, мирисало је као душа. Музика је загудила -Опрости ми мајко мила-. Знао сам да после ракије не иде вино, али као и сто пута пре тога, ситуација је захтевала промену горива. Тада је устао да пође још један друг.
-Ха, друг..., а ни имена му не знам.- помислих.
Старац га је испратио ван кафане и у маглу. Наздравили смо му, а музика је засвирала -Песме смо певали старе-, а тако је уистину и било. Сви смо певали и наздрављали, чашу за чашом. Стари звуци, тужно и сетно давале су посебну драж. Сваки се подсећао на нека своја искуства, на неке далеке вечери, са неким другим људима. Свест је постајала магловитија, глава све тежа.
Ни сам не знам када и како сам заспао. Знао сам да сам уснуо, јер су сновиђења била страшна и реална. Био сам лаган као перо, лебдео у непознатом простору. Била је као нека канцеларија, у њој два стола са стакленом површином. Хрпа папира, сијасет класера и једна црнокоса жена, кратко ошишана. Била је пословно одевена, пристојно и елегантно. Кроз прозор се назирала зима. Била је наслоњена на лактове и забринуто гледала у даљину. Поглед сам јој познавао, као да сам га сто пута видео. Зелене очи су биле моје. Шокиран, заустих, али само се једна реч отела:
-Мајка-.
Била је млада, као што је се сећам са најстаријих слика. Пришао сам столу, на календару је била 1988, мај. Она зна, трудна је, мене чека. Није била тужна, ни забринута, видео сам да само мисли о будућности, како ће и шта направити. Знала је да ће ме родити у зиму, па је вероватно мислила како ће се организовати. Није била ни радосна, јер ме није прижељкивала, прихватила ме је и уврстила у своје већ формиране планове. Направила потребне измене и прерачунала све факторе. Желела је увек, и сад је таква, да све што је до ње, буде обављено до краја. Све што је замислила испратила је до краја. Некада са мање или више задовољства, мање или више срца, али увек до краја. Никада није одустајала ни од чега, сада неће ни од мене. Осетио сам се тужно, помало незахвално.
Онда се све затумбало, појавио сам се на обали мора. Међу хиљаду људи на плажи чуо сам само телефонски разговор, био је то глас мога оца. Био је под сунцобраном и разговарао са неким далеко. Препознао сам да је разговарао са мном, било је то пре свега пар година. Ја сам тада био у Вишеграду у Мађарској, на турниру. Баш у том разговору, првом и последњем са тих дистанци, рекао сам му да ми не пада на памет да се из Мађарске укрцам на воз и дођем до Солуна. Он је желео да им се придружим макар и на пар дана. Када се разговор завршио, његов израз лица био је јачи од најгласнијег урлика. Комплетно летовање је изгубило смисао, његов једини син не жели да дође. Било је то време када се чаша полако пунила до врха. За само пар година, он, мој отац, остаће без оба родитеља, самопоуздања, и на крају ће, после шлога, остати и без воље.
Сан ме је потом одвео у неку улицу, била ми је позната, сигурно сам туда некада пролазио. Предамном се као утвара створио млад човек, одевен у џинс, очевидно пијан. Лице је било младо, неистрошено, затегнуто. Очи једнако зелене, био је то опет мој отац. Нисам могао да га познам, никада га нисам видео пијаног. Одмах сам се, ипак, обсетио једине прилике када сам чуо да се напио. Био је то дан када је сазнао да ће постати отац. Није то желео, али десило се. Одлучио је да све што је било до тада мора да стане, његов живот ће се из корена променити. Тада је одлучио да мора да се ожени мојом мајком, да ће његов једини приоритет бити дете које долази. Често сам га у животу слушао како са радошћу прича о својим догађајима из младости. Време кад је био потпуно слободан, истински срећан. Све што је следило даље, чинило га је поносним, али више никада срећним, као тада. Осетио сам се постиђен, промашен. Жалио сам што нисам у могућности да ишта ту променим, нисам могао бити одговоран за сопствено рођење, али и не желим да живим са обавезом да остварујем туђа очекивања. Задужен сам кредитом за који нисам ја потписао.
Слика се ускоро преселила у стару мрачну кућу. Препознао сам је док сам јој се приближавао, била је то стара кућа и двориште у Јужном булевару, место мог одрастања. Кроз прозор сам видео лик познат, погрбљени старац седе косе и густих обрва, са њим се играло неко дете. Плавокоси малишан, са дужом косицом, али завеса ми није дозволила да препознам ликове. Потом неко трже завесу и стари прозор поче пуцати и шкрипати док се крило отварало. На њему појавио се лик моје баке, млађе него што је памтим, али једнако скромно обучено. Лик старца се открио, био је то мој деда Павле у игри самном. Морао сам имати бар 3-4 године, јер се овог догађаја нисам сећао. Очи су ми биле пуне суза, и нећу сакрити да сам чим је деда проговорио, плакао и јецао као мало дете, гушећи се сопственим сузама. Видео сам да играм карте са дедом, и брзо схватио да играмо таблић, али по мојим правилима, а то су била да ја свакако морам да победим и да увек имам карту која носи све. Деда није прекоравао, само се смешио и прихватао сваку моју измишљотину. Осетио сам снажан грч у грудима и као да ми се стомак испразнио. Осећао сам страшну и хладну празнину. Баба је на прозор изнела малу шерпицу, зелену гвоздену коју и данас имам, у њој се хладило моје омиљено јело из детињства. Макароне са млеком. Мирис ми је навео још више суза. Није ствар у томе спремити макароне, то сам увек могао, али чињеница да их је бака спремила само за мене, када год сам то тражио, било је вредније од сваке ђаконије. У углу уз зид, стајао је наслоњен дрвени мач, скромне израде, била је то моја прва играчка, једна од многих које ми је деда направио. Не знам ко је управљао мојим сновима, али сада сам молио ту силу да ме склони одатле, сновиђење је било превише болно. Нисам могао да се борим са тугом, као да сам престао да дишем.
Уместо да ме пусти, господар мојих снова одвео ме је у моју стару учионицу у Јанку Веселиновићу. Моја клупа, мој разред... сећања која су почела да бледе, сад су се полако враћали да ме прогоне. Нисам био ни малтретиран, ни задиркиван. Ако и јесам, до тога ми није било стало, или макар данас више није. Стара позната лица, млада и невина, сада можда и не толико. Мој мали свет у коме бих сада био срећан, али тада... тада сам , мислим, био ужасно изгубљен. Осећам сада како ту нисам припадао и да се нисам снашао како је требало. Гурао сам се свуда, само да би пронашао место припадања, групу чији ћу бити пуноправни члан. Не знам да ли би са данашњом памети, тада ишта другачије радио. Мислим да и даље нисам научио лекције које сам тада требао да научим. Живот ми је тада поклонио пролазну оцену, као што ми је чињено много пута од тада. Све што је из тог времена остало су нека тврда пријатељства и лепа сећања. Овде нисам плакао, али не зато што нисам могао, већ мислим да сам пресушио. Вртело ми се у глави, а свет је почео да се окреће око мене.
Са свих страна су се појављивале слике из живота. Први лет авионом за Тиват, први пут у Тунису, рођендани и славе у Аранђеловцу, први ударац који сам примио за нешто што нисам заслужио, прво крварење у борби, прва претња самоубиством, први упис на факултет, други.... доста је.
Све се зауставило, пао сам у мрак. Страшно је да је мрак био први део сна који ме није болео. Прво је тишину прекинуо далеки звук, препознао сам га као музику из кафане. Добро је, будим се. Ускоро се појавио осећај свраба на челу и образу. Отворио сам очи и осетио храпави столњак на лицу. У руци сам још држао чашу са вином, нисам имао снаге да га отпијем. Музика је свирала, певач је и даље неуморно певао. Једино сам видео да се гарнитура људи променила. Видео сам да никога нисам препознао од првобитнх гостију, само ону двојицу са којима сам назравио. Пред собом сам видео посуду са врућим качамаком. Иза се у малом казанчићу пушило млеко или вареника, како се у селима каже. Не знам зашто, али прва помисао ми је била, доручак. И када сам погледао кроз врата видео сам плаветнило и јутро, али и једнаку маглу. Пред собом, на месту на коме ми је до малопре била глава, видео сам велику тамну мрљу. Били су то трагови мојих суза. Сан је готов. Старац ме је жалосним погледом посматрао, пре пробијао погледом, бришући чашу. Улио сам топлог млека и појео пун тањир качамака. Био је од пшеничног брашна, белкаст и више него укусан. Нисам се усуђивао да погледам остале, осећао сам се огољено, раскринкано. Надао сам се да старац није видео моје снове, али сам и сам знао да то није истина. Нагло сам устао, као да сам опарен, и решио да пођем према вратима. Пошто нисам имао ништа на леђа, спремио сам се за хладноћу и дуго тражење пута кући. У том тренутку нешто ми се спусти на леђа. Тргнух се изненађено и видех старца како ме огрће капутом.
-Али ово није мој капут, дошао сам без....-
-Провери... мислим да нисам погрешио- узврати газда загледајући капут у рукама. Када сам пошао руком у унутрашњи џеп, напипах мој новчаник, драгу успомену из Туниса од камиље коже.
-Али како... ја нисам...-
-Ако је то најшокантнија ствар коју си ноћас видео, онда ћемо се сигурно видети поново- Ова опаска ме је истински уплашила, наравно да сам видео шокантније ствари, али да ли сам видео оне ствари које сам требао.
-Шта сам дужан, газда?-упитах збуњено.
-Дужан си да не понављаш старе грешке, да почнеш да правиш нове да би из њих ново и научио... Да волиш људе и да их не одбацујеш, да не дозволиш да ти се срце скамени да не постанеш као људи које осуђујеш-
Ходао сам ка вратима, тешким корацима. На прагу се осврнух и упитах старца, користећи прилику да поново добро осмотрим целу кафану: -Какво је ово место?-
-Место где долазе људи као ти, који чекају да им се нешто деси да би били срећни, да им неко донесе срећу и љубав.- Потапша ме по рамену, па кроз смех настави: -Мене су многи чекали, свугде и стално. Неки су чекајући ме и остарили и умрли, а ја ево овде стојим и чекам свакога који ме потражи. Испуњавам душу радошћу, подсећам ум на слабости и враћам у свет свеже борце за своје парче неба. Ко ме чека, не дочека, ко ме потражи не мора да нађе срећу, али је макар покушао, чекање доноси само старост, а труд спас-
Одмицао сам полако, старчеве речи су одзвањале од маглу, из кафане се зачуло -А сад адио-. Тужна песма која увек означава неки растанак. Када сам био на самој ивици маглене завесе, окренух се последњи пут да запамтим трошну кућу, сиви оџак и сребрни дим. Први пут тада спазих над вратима кафане таблу. На њој је писало: ,,КОД ГОДОА''