О Рају
Стари, причај ми опет о рају, какво је то место?
То ти је сине место где слеп човек виде како глув чује где мутав од радости на сав глас запева. Онда одузет устаде и слатко заигра, а мртав чу, те устаде да и сам посведочи. И сав се свет окрену, мрак се засија и изиђе сунце у пола ноћи. А кад се ово догоди, многи зли и охоли и себични и алави и многи грешни падоше на колена и искрено се покајаше. Тад се одвоји жито од кукоља и син поверова оцу, док му се брат и још други са њиме утврдише у пркосу. А Отац, радостан, учини велику трпезу и обедова са љубљеном својом децом. И свако гладан се засити и свако жедан напоји и ничега никако не зафали. И док се једни гостише, окупани мирисом нове зоре, пркосни трпљењем плаћају своју глупост и гордост. Од тада нико не беше гладан и нико не беше жедан. Свет се умножи и никоме не беше тесно и беше места за свакога. И заједно живљаше све генерације знане и не знане. И време се уреди и земља је увек обилно рађала, а људи бринуше о њој. Јер, чедо моје, то не беше време ленствовања, јер блаженство није нерад већ рад без брига, страха и са љубављу.
А поред земље, човек ће опет бринути о животињама, али не само о оним о којима је бринуо на земљи данас, већ о свим животињама и бићима са којима смо делили земљу и ваздух и море. И у истом заклону спаваће и храниће се и овца и зебра и лав јер неће бити проливања крви. И тако ће људи вредно радити, а животиње им верно служити, јер како другачије може бити кад међу људима Бог ходи. И тако ће бити само дотле док се род људски не осили. И док се не удаљимо од Оца свог, а Он нас поново не пусти слободне у свету мрака и трулежу док опет не заслужимо да се у светлост вратимо.
О Божићу 2012. лета Господњег