Последњи дан
Дан је почео грубо, као да сам пробуђен шамаром. Сат је звонио тачно у 5 сати изјутра. Био је мркли мрак, хладно и киша. Доручак је био једнако тежак, суморан и шаблонски, као у затвору. Кафа је била лоша, опет сам ставио више воде него кафе. Што сам себи човек уме да загорча живот, то нико не уме. Ако се дан по јутру познаје, овај неће пријати никоме. Мада технички дан није ни почео, свиће тек за сат и по времена. Већ сада сам био довољно сјебан за наредних пар дана.
Мој аутобус није дошао. Кажу да се покварио. Видим, и он је данас решио да ме јебе. Нема везе, пркно је већ одавно било начето. Још један шугав дан. Када се небо смиловало, дошао сам на Видиковац и чекао следећи превоз. Псовао сам полугласно још од куће, јер сат времена нисам могао да се спремим за полазак. Све што је могло, данас је решило да ме зајебава. Иако је све било против мене, на факултет сам стигао много пре времена. То је било уобичајено јер је ред вожње мог сељобуса био такав да или стигнеш много раније, или много касније.
Предавања су била уобичајено суморна, превише сувопарна за тако рано јутро. Једва сам се борио са сном. Мрзео себе због доласка, а све остале око мене за меру више, једино да бих мање мрзео себе. Желео сам да се смањим и да нестанем. Срећем познате људе, старе знанце. Од једног до другог све разочаравајуће вести. Док поватам ко с киме више не говори и зашто, губим вољу да с било ким прозборим.
Човек је човеку вук. Знао сам то и раније, али увек сам био оптимиста да може бити и другачије. Пучина је стока једна грдна, добра душа док му ребра пучу... говорио је Његош. Осећам страшан умор, капци су тешки ка наковњи. Факултет је данас из мене исисао своје следовање живаца. Оно што је остало, мораће да послужи до краја дана. Осећао сам се као наркоман који бледуњаво и грозничаво предосећа надолазећу кризу.
Наду да ће се ишта променити на боље разгорела је моја посета мом колеги и пријатељу. Његов брат, ретко добро васпитан момак, скувао ми је кафу, понудио ми чашу домаћег сока и велико парче торте. Ствари су изгледале за нијансу боље. Ипак, на први срк кафе осети се акутан недостатак шећера. Још је ту, малер није отишао. Предосећао сам да ме још нешто чека низ пут.
По договору са мајком, требало је да се нађемо са једним човеком на Трошарини, одакле би ишли кући. Међутим док сам ја путовао до договореног места, дошло је до промене плана, наравно. Обилазећи и возећи се као инвалид дођох до новог места састанка. Тржни центар је био последње место где сам желео да будем. Сама близина људима који представљају све што не подносим у овом друштву гурнуће ме преко ивице. Био сам гладан, па сам пошао до брзе хране. Мада ми се ништа није јело, одлучио сам да би ми пица била најмање мрска. Ипак добио сам заљућену пилетину из азијске брзе хране. Љута зачињеност хране која ми је стискала грло, само је разпиривала моје нестрпљење и незадовољство. Разговор није помагао, нервоза је расла као плима. Човек кога смо чекали је каснио преко сат времена, касниће још два, а на крају неће ни доћи. Рађала се идеја, дубоко у машти, да му приликом сусрета залепим шамар. Притисак није падао.
Бесциљно смо шетали и разгледали излоге напуњене стварима које нам не требају и које нећемо да купимо. Наравно није било ни говора да се ишта купи. Пошто је човек ушао у трећи сат кашњења, сели смо у неки кафић да попијемо кафу и одморимо ноге. У неком моменту, мајка је отишла до банкомата и није се вратила четрдесет минута. Није одговарала на позиве, а ја нисам могао да је тражим јер рачун за кафе није био плаћен. Да ли јој је позлило, да ли је неко опљачкао, где ли је, с ким је, шта ради... била су много питања, остављена без одговора. Ознојио сам се од бриге, осећајући сталну језу. Када сам био на ивици да потрчим остављајући све наше ствари, она се појавила са осмехом на лицу. Само бес, гнев.... највише се осећа као хладноћа и дрхтавица. Све полако кулминира.
Упутио сам јој неколико патетичних осуда и моментално устао и отишао, решен да идем аутобусом кући. Газио сам бесно, црвен од зиме и гнева. Стигао сам до Трошарине, проклетог чвора свих мојих путева. Док сам чекао мртви аутобус да крене, звонио ми је телефон. Већ осми пут. Упорно ме је звала мајка, вероватно да ми нешто приговара. Јавио сам се, противно свакој пори на мом телу. -Нема аута, нестао је са паркинга.- било је једино што сам чуо. Изашао сам из аутобуса и пошао назад. Већ сам видео себе како убијам мотком онога за кога се испостави да је био лопов. Већ сам видео како га везујем за стуб и док ме моли или ми прети, ударам по коленима и по телу. Док сам се иживљавао над гњидом у мојој глави стигао сам на пола пута до тржног центра. Зазвонио је телефон. Чим је зазвонио, знао сам и које и зашто ме зове.
-Ауто је на паркингу на другом нивоу.-
-Покупи ме на окретници двадесет шестице.-
То су биле моје последње речи. Био сам занемео, хтео сам да седнем на тротоар и да плачем. Дисао сам, али нисам има ваздуха. Зуби су ми утрнули. Са леве стране видео сам светла ауобуса који је брзо прилазио стајалишту. Вид ми се замутио. Све је постало светлост фарова. Када је аутобус био сасвим близу, искорачио сам, лагано као лептир. Нисам осетио ништа, само сам чуо кочење и ломљаву, али негде далеко... у даљини. Више ништа није болело, није ми било хладно. Видик се полако сужавао и у последњем моменту осетио сам да имам гримасу на лицу, ваљда је то био осмех. Слободан сам.