Поука
Чују се тихи кораци који одзвањају о зидове. Иду два човека. Један млад,
судећи по убрзаним корацима, који одзвањају нестрпљење, прекомерни понос
и самозадовољство. Други је стар, тежак на кораку, уз помоћ штапа мери сваки
корак. Ни један не пружа залудо, нема их превише на бацање. Старац спуштене,
младић уздигнуте главе. Седају крај зида, старац на један камен, младић на
зелену траву. Старац погнуте, младић уздигнуте главе. Отац погнутих леђа,
натовареним годинама и километрима, младић исправљених леђа, подупретих
снагом младости и тек започетих путева.
-Поучи ме, оче. У ово време општег уздржања, осећам страшну глад. Глад...
али не за храном, мрсом и пићем. Тога сам се лако одрекао. Одрекао ради
знања и поуке. Гладан сам мудрости, свети оче. Нестрпљив сам да научим.
Обасјај ме, дакле, дај да на лицу свом осетим топлоту зрака мудрости твоје
велике.-
-Човек, душо моја, учи док дише. Кад јутром устане и очи отвори, он учи. Док за
дана пролази, послом или доколицом, и док ум му ради, он учи. И увече када седи
дома, када ћути, он опет учи. Човек, сине, учи и кад спава, у сновиђењима. Спознаје
своје страхове и суочава се с њима. И нема распуста у тој школи. Учи и када снег
покрије земљу сву и зима уђе у свачија плућа. И у пролеће, када зелена трава избије
и све се бели од чистоте рађања природе. Лети, када сунце упече и испуца земља од суше. Када се деца раздрагано прскају водом да се расхладе. Док седиш под дрветом у хладу и гледаш како се и небо пресијава од златног сунчевог снопља. У јесен, када кише натопе земљу и када се узбере све што се целе године гајило. Када се све, и небо и земља и човек и природа припреме за сан. Удешено је тако, од искона, ту је човек немоћан.
Ако ти замине година, а ти не видиш овај циклус чуда, рађања и смрти. Ако прође поред тебе, очеше те, а ти се не осврнеш. Џаба ти учење, џаба ти и глад. Молиш и кукаш гладан клечећи поред пуне трпезе, пуне изобиља. Просиш хране од човека једнако бедна и гладна. Моја је мудрост мала и безначајна, као да држиш мало захваћене воде из несагледивог океана пред којим стојиш. Кад ти се црева везују од глади, мислиш да је свако ситији од тебе. Сит је онај који храну никада не баца. Онај који не расипа. Онај који стекне и потроши. Чак и онај који гордо граби у гура низ грло, колико год појео остаће гладан. Слушај ме, чедо, мудрост је храна души, као што је хлеб храна стомаку. Мудрост није свезнање, већ смирење у сазнању. Није срећан човек који има све што пожели, већ онај који не жели оно што нема. Кажи ми, постиш ли?-
-Постим, свети оче.-
-Баш постиш, а кажи ми опсујеш ли?-
-Трудим се да не,али...-
-Па опсујеш ли, некад?-
-Па деси се, оче.-
-Што постиш?-
-Да се очистим од греха, прекривен сам њиме као блатом.-
-... од греха, као од блата. Може ли се сине свиња опрати док гаца у блату?-
-Не може, мора из њега изићи.-
-Јесте тако. А како ти мислиш да се очистиш када сваки дан нови грех намакнеш? Јуриш у круг, без правог пута.-
-Како то, свети оче?-
-Пост, сине, није брига о томе шта уносиш у уста, него шта из њих излази. Пост је да ти у уму и души, као и у стомаку, буде чисто. Да док се напајаш небеском добротом и сам даље преносиш радост свога срца. Ако у време мира и смирења некоме пореметиш мир, џаба се трудиш да будеш бољи. Пао си. Колико си речи потрошио на псовке, боље да си људима говорио колико ти значе. Хоћеш поуку, даћу ти је. Не како да ти пост лакше падне, него како да ти буде користан. Од тога шта ћеш појести у време поста, далеко је важније да ти из уста, дакле ни из главе ни из срца, не изађе ни једна исхитрена реч, а камо ли псовка. Ако поједеш мрсно у време поста, нећеш никога повредити, али ако кажеш нешто ружно, повредићеш некога близу себе, а онда и самога себе. Савест ти неће дати мира. Реч је, душо, увек оштрија од мача, убојитија од стреле. Повредити ближњег може само звер. Запитај се сада колико си повредио људи, само речима, колико си се пута преобратио у звер. Мислиш ли да ће пуко уздржавање од хране донети опрост. Бојим се сине да неће. Да си сваки пут када је из твојих уста пошао отров уместо речи погрде појео комад меса, пост би ти био кориснији. Јеси ли блудничио у посту?... Хајде, не плачи, кажи. Може ли доктор отклонити бол у телу, а да му пацијент не рекне где га боли?-
-Твоја поука, оче, горка је као жуч.-
-Истина је горка. Тело је слабо, ум поводљив. Само душа ћути, бачена у запећак и јеца тихо. Узео си на себе завет, дао си обећање, прихватио правила, и када ти одговара поштујеш их. Ако се само део куће сагради по правилима, а други како неуки масјтор хоће, оће ли кућа опстати? И то, сине мој, што си заблудео када си се обавезао на созерцање, мањи је грех од грубих речи који си пренео преко усана, када си се заветовао на благост и милосрђе. Видим те, и срце ми се цепа, видим твоју душу, рањену и болну. Видим у твојим очима како грчевито осећаш бол спознања истине о себи. Моја се бедна душа цепа, као код оца који види да му син оде низ странпутицу.-
-Шта ћу ја сада? Куда, часни оче? Отпао сам од свега светлог и гацам по мраку.-
-Обриши сузе, чедо моје, незнање је блаженство, без болно је. Није свакоме дато да преузме на себе део борбе светлисти и мрака. Када си прихватио, својом вољом, да живиш бољи живот, прихватио си да се бориш. Када ти је тешко, и када поборавиш пут којим си пошао, подсети се на последњи тренутак када си био потпуно срећан. Сети се времена када тешки грехови нису кидали твоју душу. Сети се када времена када си исповедао мале дечије грехове, капи росе, наспрам ових киша. Врати се у време кад си био дете када си био најближе Богу. Тада ћеш се сетити куда си пошао.-
-Грешан сам, свети оче. Указао си ми трулеж која једе моју душу. Од стида не смем да погледам у твоје лице. Не смем ни да погледам у лице себи самом. И кад се сетим себе у дечаштву, осећам стид, јер сам издао самога себе.-
-Присети се, да ли си тада икога осуђивао. Јеси или икоме шта замерио, узео за зло, ма шта да ти је урадио. Твоја душа тада је била рада праштању, зашто не би и сада опростио самом себи. Опрости и мени грешноме, душо моја.-
-Просто ти је, часни оче, и хвала ти, што си ме из злослутног сна пробудио. Опрости мени грешноме и благослови ме.-
-Нека ти је од Бога просто и нека на теби буде благослов Божји.-
-Помоли се, свети оче, понекад за моју грешну душу.-
-Помолимо се заједно. Исусе Христе, сине Божји, помилуј нас грешне...-
-Исусе Христе, сине Божји, помилуј нас грешне. Исусе Христе...-
Молитва одзвања о хладне зидове. Тело ми се грчи као да сам од муке повратио све из желуца. Горке хладне сузе квасе моје образе. Овај старац прозрео је моју душу и видео ме без маски и проказао ми оно што јесам, а да тога нисам ни био свестан. Оно што је још више заболело, јесте што ме није осудио, а осуду сам очекивао. Видео је у мени сва моја злодела, и могао да ме одбаци и осуди као стару потрошену крпу, као грешника, што и јесам. Не само што ме није осудио, већ је он мене молио за опрост. Је ли икад судија од злочинца тражио опрост, учитељ од неваљалог ученика, отац од заблуделог сина? Господ је милостив.
Дошао сам кући и у огледалу, кроз сузне очи, видео старца. Мудрог старца који ме је поразио истином, који ме је понизио и уздигао. Сломљен стојим, не осећам ништа, само грч у желуцу и срамоту у грлу.
Пролазим тако улицама сивим, гледајући у лица људи. Опомињем се на глупости моје, и тражим епифанично откровење, решење за моје муке. Живим, постојим, крећем се и стварам. Мислим да ће кад додирнем камен тај додир одзвањати кроз вечност. Ја сам прах и сена. Улазим у цркву св. Марка. Седам у близини кивота цара Душана и спуштам чело на руке које су спојене у прошењу. Затварам очи и тиху у себи, да и ја једва чујем изговарам: Опрости Господе, мени грешноме и недостојном твоме рабу. Опрости што уздижем к теби молитву моју недостојну. Вапаји су моји, јецаји у тами. Место речи прошења, уздижем ти ове речи благодарности. Јер ко је међу грешницима достојан да од тебе иште било шта за себе. Ипак, неизмерна је љубав твоја и милост и према последњем од твоје деце. Зато Господе не усуђујем се од тебе тражити ишта за себе, јер ме Господе благосиљаш сваког дана живота мог грешног.
Благодарим ти Господе што сам рођен у породици окружен љубављу и благодати, јер то ниси даривао свакоме. И колико год да нам је тешко сада једнима са другима, хвала ти што смо се икако волели. Зато те молим да онима који то нису имали испуниш срце љубављу да је и они, као ја сада, преносе на род свој и ближње своје.
Благодарим ти Господе што сам одрастао у породици, где ничега није било превише, а ничега није ни фалило. Имали смо сигуран живот и веру и наду у будућност. Ни оно ниси даривао свакоме. Глад детета оставља дубок траг на човековој души. Зато те молим Господе да помогнеш онима који немају да смогну снаге да створе за себе и љубљене своје довољно да живе у благостању, благодарећи теби. Благодарим ти Господе што си даривао здравље мени и мојима да можемо благовремено обављати послове наше, јер ни то тако није морало бити. Болести и слабости које време доноси далеко нам лакше падају када знамо да смо имали здравља. Зато те молим Господе, да они који се муче и који трпе и који не могу да опосле све послове своје даш духа да у здрављу и са снагом заврше послове своје и да се од њих одмарајући захвале Теби.
Благодарим ти неизмерно Господе што си на путу мом дозволио да сретнем толико добрих и племенитих људи. Они су ме учинили оваквим какав јесам и утврдили веру моју. Многи нису благословени таквим пријатељима, већ их људи пали и заблудели вуку дубоко у блато и грех са собом. Зато те молим Господе да и таквима подариш да сретну и спознају право пријатељство, сабратство и јединство. Да им се љубав усади у срва.
Благодарим ти Господе те не видех много непријатеља мојих, а опет много је људи који су окружени људима који им желе зло. Срца су им стегнута и душа окрутела, све бранећи се од зла. Зато те молим Господе за снагу за оне који под злом трпе, да одоле искушењима и да не подлегну злу. Да пронађу одмора од напада и да се утеше. Усрдне субиле молитве моје када год би се ко мој нашао у муци, у болести и у опасности.
Када ми је отац пао на постељу, молио сам да га поштедиш и Ти си га оставио са нама. Ипак, многи су губили, многи су изгубили вољене своје јер је таква била воља Твоја. Зато те молим Господе, да срца оних који су изгубили испуниш утехом. Да они који пате пронађу вољу да живе боље у славу оних којих више нема. Све је Господе устројено промислом твојим, како ми недостојни да утичемо на твоју вољу. Ако се можемо теби молитвом обратити, молим те Господе помилуј све као што си помиловао мене, али нека је увек воља Твоја.
Погледао сам у руке моје и видео да су мокре. Сузе су моје пошле без мог допуста. Ко је спао на то да се једино он моли за спас своје душе, истински је сам. Док има и једна душа да се за моју моли нећу бити сам на зими.
Не, нисам уобразио да сам покупио мудрост света. Нисам ни упловио у фантазију и уобразио да сам нешто што нисам, колико год то често радим. Нисам ово направио да бих се показао богоугодним, ни премудрим нити пак патетичним. У мени се само одиграла борба и видео сам истину, чисту и златну. Постао сам свестан своје тежине. Делим са светом ову причу, онако како сам је видео. Ништа не очекујем, само молим за опрост, молим за опрост... молим за опрост.