Рај на кашичицу
Заражен сам неком неизлечивом болешћу, синдромом који нема ни лека, ни имена. Мојим венама одавно не тече моја крв. Вид ми се разбистрио и видим боје на нов начин, јарке и живе, као да гледам анђеле. Дуго сам патио, дуго и болно умирао, и најзад сам, изгледа, издахнуо и узнео се у злаћане висине. Сав бол је нестао, све бриге и патња. У први мах, када сам стигао, осећао сам се као сироче. Сви су се грлили и љубили ме као род најрођенији, само што сам ја био нов и стајао сам сам.
Гледао сам насмејана, срећна лица и стидљиво се и сам смешио. Ко то може бити мргуд ако је окружен радошћу и срећом. Видех и за најкраће време упознах стотину нових лица које је једнако морила нека брига, али сада су били озарени срећом. Били су као путници што нађоше одмора и конака после милион корака по врелој земљи. После разговора и упознавања, позваше ме да са њима обедујем. Уведоше ме у златну дворану у којој беше за све постављено, и беше свега тако да ничега не зафали. Видех потом море анђела са дечијим лицима, погледа блага и бистра. Ваздухом прохуја мирис тамјана и ехо молитве пре ручка. Боже, благословио си ме вишеструко више него што сам завредео. Анђели одоше својим облацима, а ја својој келији. Њу сам у прво време делио са једним човеком. Имао је очи које гледају кроз душу, видео бол и гнев дубоко у људима и вадио је из душе, као воду из бунара. Сваку реч је награђивао осмехом, сваку бол лечио смирењем. Упитах га за име, а он рече да је Победник.
-Над киме?- упитах га.
-Над палим духом.- одговори уз осмех.
Овај човек ми је био водич кроз овај нестваран свет. Био је видар душе паћеника, ту да сваком олакша терет на срцу и души. Сутрадан, кад устах од постеље, рекоше ми да пођем. Изведоше ме из белих двора, поведоше кроз рајске баште до кућица на трави која је бујала из облака. Тамо седаху анђели. Упутише ми поглед благости и затражише да им причам. Потекоше ми речи из ума које загреја срце попут сунца, а поведе душа. Анђели заиграше уз песму из мога грла. Певао сам о временима старим и људима славним, о друго чему и нисам знао певати. Свет исчезну, осташе само анђели и ја са њима, лебдећи кроз плаво небо, сакривени свиленим облацима. Ветар је носио мирис цветних ливада и борових шума. Ваздух је био нестварно чист и опијао је као вино и подстицао моју песму. Осећај самоће је почео да јењава, јер сам се предао и постао њихов. Тако, сасвим случајно, схватих да више нисам био сам. Од тога дана, где год пођох, дочекаше ме озарена лица, јављају ми се и поздрављају ме. Уз обед, анђелчићи се разговараше кроз осмех, а понекад упутипе и понеки топли поглед к мени. Кад прође неколико дана у нашу келију се усели још један човек и сабрат. Рече, -Ја сам Драг онима који ме прихватају, ја сам онај коме се ране зацељују и који учи друге да се зацељују смехом и речју.- Овај благи човек је, такође, стари познаник ових људи и као мој сапутник ме вођаше стазама правим. Могао је у свако доба понудити смех и шалу.
Сваки дан сам разговарао са мојим анђелима, а временом ваздух се испунио њиховим именима: Никола и Николина, победници; Јован и Јована, милостив Бог; Лазар, помоћ Божија; Стефан, венац краљевски; Матија, дар Божији; Ана, милост; Сара, принцеза; Анастасија, рођена на Васкрс; Антоније, спреман за борбу; Гојко, спокојан; Петар, стена; Александра и Александар, пријатељи људи; Дејан и Дејана, сјај; Марија, вољена; Марко, ратник; Филип, пријатељ коња; Андрија и Андријана, храбри и јаки; Сергеј, стражар; благи Благоје, мили и драги Милош, Милан, Миломир, Драган и Драгиша, свевидећи Световид, свеозарујућ Светозар, велики Вељко, снажни Јакша, ватрени Огњен, слободна Слободанка, слатка Јагода, мирисна Биљана и Љиљана, високи Борко, ратоборни син Бориша, вољени и радоносни Обрад, Љубиша и Љубица... Господе,колико је само лепих анђеоских имена, све врлине људске си изнео предамном.
Из дана у дан срце ми се пунило светлошћу и напајало ме благошћу са анђеоских лица. Сви који су са мном са анђелима боравили, прихватили су ме за сабрата. Сазнах да је међу њима пуно оних који су били мали анђели, овде доведени да им се зацеле рањена крила, да им се срце испуни љубављу наместо гневом. Помислих, тужан је овај свет када дозвољава да анђели падају са неба. Из лица ових момака и девојака није престо сјај анђеоске топлине. Колико су, премудри Боже, лепа та лица. На једном се облаку састале све виле чаробнице и сви витезови једног времена. Одлучио сам, охрабрен мојим новим пријатељима, да још усрдније певам са анђелима и да их ојачам да сигурно лете где код их крила носе. Смењивале су се песме и моје и њихове, и напунише се њихова срца временима старим и људима славним, а моје се испуни њиховом радошћу и благошћу.
И сам постадох дететом, и венама проструја талас младости. Постадох духом мали дечак. Када у ноћ почне ферија за анђеле, нисам могао да нађем мира и спокоја, а да са њима не заиграм. Скакао сам и јурио са њима као махнит, поново сам имао 12 година. Преда мном су поново биле луде године, а ја сам могао поново да грешим без једа. Имао сам поново 12 година. Могао сам поново да волим и патим чисто и исхрено као дете, без горчине. Ослободило се из мене дете дуго утамничено.
Дани су пребрзо пролазили, а прекратко трајали. Дође час да се сан заврши. Да је овако стално, брзо би избледела магија. Ваљда тако мора бити, небо даје рај на кашчицу. Освану и последњи дан, радост не бледи али стрепња расте. Ноћ пада и песме постадоше тужне. Небо се испуни плачом и јецајима. Анђели плачу, а од суза се киша ствара и натапа врелу земљу. Из ње буја живот, заливен најчистијим сузама. Господе, који се то камен не растопи као глава шећера на киши, када види оволико анђелских суза. Сузе радо пуштене зарад братства и пријатељства. Ношене болом што ће се скоро растати. Господе, врати ми дар суза, давно изгубљен. Дај ми да плачем са мојом децом, зар сам ја тај бездушник коме срце не задрхта под оваквим призором. Неутешни беху анђели, дошао је час да сваки одлети својој страни и тамо посеју радости што је овде узбраше.
Не могу се зауставити дечије сузе, и никада не треба ни да их заустављамо, јер ништа, ни једна реч, ни једно дело, не може исказати љубав, тако чисто као дечија суза. Сузе се сакупише у море и у њему се окупа душа моја и спра се губа горчине и гнева. Кад се растајемо, свет стане уз обећање поновног сусрета. Тако ћемо и ми постојати у другом времену и простору, живећи само за тај час да се поново узнесемо у рајску башту и да се настави братство наше.
На концу свега, док се грлих са малим херувимом, званим Димитрије, видех да он не плаче. Кад га упитах, да ли је тужан, он ми кратко кроз дечачки осмех одговори:
-Што би био тужан!? Можемо да се видимо кад год хоћемо.-
-Хвала теби Господе, што створи овог преблагог анђела спокоја. Што даде последњи наук мени, палом анђелу. Нема даљине, ни тишине за оне који се воле.-
Вратио сам се у своје тело, у свој дом, све је исто као да се ништа није догодило. Само је моје срце знало, више ништа није исто. Годину дана ћу чезнути да опет изађем из тела и вазнесем се на небо и да се тамо сјединим са мојим анђелима, њих четири стотине, и са мојих стотину браће и сестара који ће поделити радост. Све што видесмо горе, није тајна, наша је обавеза да разгласимо и поделимо свима један залогај неба. Окренух се светлом лику, у њему тек сада препознах истинско анђеоско лице, маскирано у професора књижевности. Из срца не може се нацедити довољно захвалности, којом би се покрило све што су очи виделе, руке дотакле, а срце осетило. Благост која одговара жени која никада није одбацила крила анђела.