Рђа
Зиме и лета, не бројим их више. Чак и снежне пахуље престају да ти буду важне и лепе када те покрије прашина. Испуцао сам по целом телу, нагрижен ред мразом, ред сушом. Само један додир и распашћу се од трулежи и преобразити у прах и прашину. Глава ми је одавно отупела, а образи одавно покривени осушеним и окамењеним блатом и дебелом рђом. Кријем се од очију, као губавац, кријем се иза шуме алата и склањам своје унакажено лице. Да имам очи, сигурно бих заплакао, али их немам. И не бих, ма шта други да кажу, заплакао над сопственом окрутном и тужном судбином. Пустио бих сузе само јер си ме заборавила и што више не служим сврси. Зато што ме више не користиш тако спремно и сигурно као свих оних година. Одавно сам свикао да сам у твојим рукама само алат и да никада нећу бити ништа више.
Нисам се бунио ни кад си ме без размишљања давала свакоме у руке ко би тражио, као сваку другу безначајну ствар. Радио сам, знаш то, увек спремно, јер је то била твоја воља. Знао сам да ћу се кад тад истрошити и да више нећу вредети. Знао сам да ћеш ме одбацити, да ти више нећу требати. Ипак, ко се овоме могао надати и ко би се на ово могао навићи. Самоћа ме изједа, трује ме и убија, а ти си ту близу и не обраћаш пажњу на мене. Моје срце, старо и исушено, заигра увек кад уђеш у радионицу. Опет ми по стоти пут срце препукне, све по старим варовима, када прођеш поред мене и не пружиш руку да дохватиш мене, већ свој нови ашов. Чујем твоје кораке када ходаш по дворишту. Осећам твој осмех и задовољство када видиш шта смо све заједно урадили. Знам да си поносна на све што смо заједно саградили. Осећам твоју глад да наставиш да заувек и док имаш снаге зидаш и ствараш. Знај, ја ћу увек бити с тобом. Али изгледа да си ти на мене заборавила. Или ме никада ниси ни приметила.
Чуо сам те пар пута како пријатељима причаш, да је све ово твоје дело. Не спорим, дакако јесте, али ниси сама ти ово све створила. Упио сам литре зноја, прекопао тоне земље, само ја знам како је било тешко, зато и мислим да то сама не би могла. Је ли могуће да никада ниси приметила колико се мучим да остварим твоје замисли. Колико се савијам, извијам и пуцам под теретом. Колико пута си ме заборавила напољу на киши, до пола заривеног у блато. Јесам ли ти икада пребацио? Нисам. Налазио сам ти оправдање за сваку ствар. Сада када сам твојим немаром упропашћен и унакажен, када ти више не вредим, одбацила си ме. Сакрила ме од својих очију у мрачном влажном ћошку.
Ослободила си се тог терета. Ни трен ниси мислила на мене. Боље би било да си ме на ђубре бацила или да си ме циганима дала да ме носе као старудију. Они би ме барем користили док ме не убију. Било где да си ме заврљачила било би боље него ово на шта си ме осудила. Овако си ме уклонила од свог погледа, а мене си оставила да осећам твоје присуство, да жудим за твојим рукама, и да пукнем од бола сваки пут када ме прескочиш.
Ниси ти човек. Никада и ниси примећивала колико ти значим и колико ти мени значиш. Остала је само сета на све што смо урадили, што си ти урадила. Плач за временима прошлим. Кад би макар ова рђа јела мало брже. Да ме што пре однесе. Да бар умртви моја чула. Кад би ме само бацила, дала да нестанем, када би барем толико милостива била, све бих ти поново опростио. Ћутао бих и тихо рђао. Полако бих губио форму и када све прође, склизнуо у заборав.