Само да се јавим да одлазим... једном
Дан је био ведар, сунчан и топао. Потпуно неприродан октобар, а већ ништа више није природно. Осећам да је дан превише савршен да би се тако једноставно завршио. Скувао сам себи кафу у бакарној џезви, спремио филџан, навадио ратлука на један тањирић и чекао. Док сам чекао да проври вода студиозно сам проучавао сваки детаљ на послужавнику од бакра.
Вртео сам по мозгу сећања из Сарајева, призвао себи драге људе и одлутао у својим мислима. Сетио сам се мириса Башчаршије, њеног укуса. Сетио сам се момента у кафеу Дамаск у Сарајеву када сам, пушећи наргилу, схватио да сам савршено срећан. Мислио сам да са сваким димом по један комад беде излази из мог бића. Иронично, осећао сам да ми дим чисти плућа. Тренутак је покварило ландарање џезве на ватри. Ђаво је носио, прекиде ми сан. Рекох себи:-Желим да одем.-
Распоредих све на мали оријентални послужавник и пођох на терсу. Мали плетени сто са једном плетеном столицом само за мене, баш одлично. Других столица нема, хвала Богу, нико неће моћи да ми смета. Од кад сам исељен из своје собе, компијутер ми је у ходнику до терасе и први пут тада видим позитивну страну тога. Пустио сам лагану музику инспирисану оријентом. Певала је Лорена Мекенит, снимак са њеног концерта у Аланхамбри. Божанствени звуци утрнули су моје осећаје за реалност. Умочио сам комад ратлука са кокосом у кафу и принео устима. Осетио сам мирис енергичан кафе и обећавајући мирис кокоса. Нисам био ту, био сам далеко.
Био сам у Бизерти и седео за бетонираним столом који је био просто украшен плавим комадићима сломљених плочица. Била је то она лучка кафана, мрачна и задимљена, у којој сам пре пар година седео. Мада нисам био сам, осећао сам се јединственим. Седим у старој кафани у којој је вероватно био мој прадеда, пре скоро стотину година. Био сам далеко у Африци, а сви које волим били су живи и здрави. Ја сам био њихов мезимац, безбрижан и срећан. Сећам се, пришао ми је неугледни конобар, очекујући поруџбину. Рекао сам уз осмех, ках-ва. Потом је он покушао да ми објасни да немају еспреса и сличне глупости, верујући да сам на то мислио. Уз још већи осмех задовољства рекох, шербет. Сада је схватио да желим слатку класичну турску кафу. Када је принео филџан и џезву, био сам веома задовољан. Све је било на свом месту, чак и ја. Осврнуо сам се и загледао се у сваки детаљ у малој, мрачној и неугледној кафаници. Осећао сам се као француски легионар на одсуству. Са старог радија допирали су звуци арапске музике. Ритам је као дрога, јак и опијајућ. Наслонио сам се на тврду клупу, а у себи осећао да седим на стотину свилених јастука. За столом насупрот мог, седео је један престарели човек. Лице, грубо изборано врућином и пустињским песком, белило се под густом седом брадом. Био је обучен у типичну берберску зимску одећу, дугачак капут од камиље длаке. Конобар му је спуштао високу стаклену шољу са месинганим носачем, богато украшеним флоралним детаљима. У чаши је био мирисни чај. Нисам осетио мирис, али сам видео да он ужива у њему. На врху чаја пливао је листић нане, а под њим неколико зрнаца пињола. Насмејао сам се. Сећам се сада, да сам се и тада замислио и брзо одлутао.
Сетио сам се оног нестварног кафића на врху једног брега који надгледа Тунис и велики Картагински залив. Место се звало Сиди-бу-Саид. Рекли су нам да неизоставно пробамо њихов чај, надалеко познат. Сели смо за један мали сточић и наручили традиционални чај. Док сам чекао загледао сам се у даљину, у море обасјано сунцем и далеки хоризонт у правцу за који сам веровао да је ка мојој кући. Био сам далеко. Изненада испред мене замирисао је мирис не од овог света. Чај од нане са крупним зеленим листом који је појачавао арому. Сагао сам се тада, као што је и старац у Бизерти, да испуним плућа тим дивним мирисом. Потом сам се исправио и када сам отворио очи видео сам оно исто море, али нешто је било другачије. Море је било бар два пута лепше, а ја сам био високо на сребрном облаку. Да човек остари уз тај поглед, осећао би се млад и са стотину година. Ако ми је дом био негде далеко, нисам му журио. Био сам ту где сам срећан. Када сам уклонио листић нане, открио сам да на површини, скривено од погледа, пливају нека зрнца. Мислио сам да је у питању кикирики, што би било бизарно. Ипак сазнао сам да су то пињоли који се овде традиционално додају чају. Укус је био божанствен. Мислио сам да ништа лепше нисам пробао, али сам у Бизерти напокон схватио. Није уживање у самом пићу или јелу, већ у амбијенту и друштву. Место које те чини срећним додаје укусу свега. У истом моменту насмејао сам се. Као ланчана реакција, омакао ми се осмех у Сиди-бу-Саиду, Бизерти и код мене на тераси у Барајеву.
Проклетиња ме је вратила кући. Погледао сам у даљину и уместо мора видео Рудник. Уместо звука оријента, слушао сам звуке српског села. Нису ми сметали, драги су ми, чак су се и уклапали донекле. Али су били најлепши када сам негде далеко. Оборио сам поглед и из неког разлога хтео да заплачем. Нисам могао. Чуо сам кораке који пролазе испод терасе и осетио се као лопов. Рекао сам у себи:-Желим да одем.-.
Свет је непрегледна пустиња, а малобројне су оазе у којима могу да нађем мир. Игром случаја, моје оазе су у забаченим местима, даље или ближе, али увек далеко од великих група људи. Мрзим гомиле, мрзим гужву. Једина прилика када ми не смета мноштво људи јесте ако су то деца. Проналазим смисао свог живота у дружењу са децом. Искреном, непосредном и неисквареном. Све своје недостатке и мане не умеју да сакрију, из прве их је лако упознати. Кад се људи извеште, потребне су године, читав живот да их упознаш и да се најчешће разочараш. Деца нису таква, она су мој штит од људског зла. Њихов осмех је мој мач, моја вера у спас. Устао сам и пришао огради терасе, пуштајући да ми сунце обасја лице. Пред собом сам видео непрегледне масе деце које сам имао част и привилегију да упознам. Било их је стотине, многима сам знао имена. Нека су била мало старија, нека баш мала. У једној малој и безначајној епизоди био сам део њиховог живота. Због тога сам био увек неизмерно срећан. Сећао сам се свих места на којима смо били. Видео сам да су сва лепа и да сам већину препознао као своје оазе. Видео сам да сам гладан да их опет посетим.
Окренуо сам поглед на страну, као да сакривам лице. Видео сам самог себе и сам се себи обратио:-Знам да желиш да одеш.-.
Сетио сам се једног малишана из Херцеговине, мислим да је из Требиња. Био сам тамо да прикажем витешку борбу и оружје. Сунце је пекло у градском парку пред црквом. Оклоп на мени је сијао, и ја сам сијао са њим, само од зноја. Један мали ми је пришао и гледао у мене, жмирећи од јаркости сунца. Пружио је ручицу и дохватио се балчака мог мача. Када се уверио да је од метала, поново је погледао у мене и рекао:-Ти си витез од праве.- Био сам јако поносан, не морам рећи, и срећан.
Истина је да нисам витез, нити неко претерано успешан, ни важан, али у том тренутку сам био симбол. Више није било важно ни оно пре ни после, све што је било важно је да сам у том тренутку био симбол јунаштва, храбрости и слвае. Био сам жива слика, сишла са фреске у старом манастиру. Био сам јунак, оживљен из старе песме. Био сам нешто боље и лепше, него што стварно јесам.
-Не могу више, морам да одем одавде.- рекао сам тихо, надајући се да ме нико, до Бога, не чује.
Кафа је била испијена, а капија света са оне стране магле широко отворена. Сећања ће похрлити напоље. Тако сам, док сам прао посуђе од кафе, крајичком ока видео мој дрвени пехар. Мој стари дрвени пехар. Био ми је успомена из Пољске, такође из времена када сам периодично био већи него што јесам. Тамо се нисам борио за дечије осмехе, тамо сам се борио са себи равнима, за њихово поштовање и сопствену славу. Сећам се једне прилике када смо пролазили ливадом у Худову, када се маса људи која нам је стајала на путу отворила као Црвено море Мојсију. Били смо сви равноправни, али чињеница да долазимо из дружине Срба, међу свима смо дочекивани као посебно важни и храбри борци. Мада смо изгледали јадније и сиромашније, испред нас су се сви склањали, не од страха, него из поштовања. Осећао сам се важним и поштованим, као што никада раније нисам био.
Сада бих волео да то никада нисам ни осетио. Ко једном проба ту част, после му је веома тешко без ње. Сећам се једног пуначког Пољака, тетурао се у мраку између шатора. Носио је велики крчаг и на сваком петом кораку испијао његову садржину. Ми смо седели око ватре, одмах уз наш плаво-бели шатор. Пољак је сео поред нас и са великим осмехом нудио свима крчаг уз речи: -Узмите, браћо Срби. Пиће само за јунаке!- Пружио сам свој пехар, а он га испуни жућкастом, бистром текућином. Оно што сам испио, био је најслађи, најукуснији и најнестварнији божански еликсир који сам пробао. Била је то медовина, традиционално средњевековно пиће које су Словени подарили свету. Свет је тако имао смисла тада. Живео сам да други пронађу наду, јер сам и сам био срећан. Ватра је те ноћи горела високо, а ми смо вечерали печено усољено месо које смо у варварском маниру кидали са костију и халапљиво јели. Вече је било зачињено песмом и медовином.
И тад сам се гледајући у ватру, а потом у звездано небо, сетио једне разрушене тврђаве у Словачкој, именом Велики Шариш. На њу смо набасали случајно, изненађење које смо изазвали код археолога који су се тамо затекли било је неописиво. Ниодкуда, пред њима се појавише шесторица, обучени у средњевековни оклоп и оружје. Сцена је била као из Посетилаца. Примили су нас и угостили. Заложили су огромну ватру око које смо сви поседали. Потом смо, несвесно оживљујући стари словески обичај, уз гласну музику и ритмове бубњева, скакали око ватре. Свако је, у свом тренутку заноса, скочио кроз пламен, преко ватре, правећи са друге стране колут на земљи. Сваки скок био је пропраћен гласним узвицима и навијањем. Сећам се да сам стао и помислио да не знам која је година, ни век. Све око мене је нестварно, као сан. Звезде су биле живе, гореле су као наша срца. Спавали смо, мада смо већ имали сновиђења. Ујутру је са врха највише куле пуцао поглед на све околње долине. Магла оковала све испод нас, само је планина и тврђава на њој била изнад. Били смо као острво са друге стране стварности. Људи испод су живели своје животе, а ми смо их изнад облака посматрали као богови са Олимпа. Свет је био под мојим ногама, а сада сам ја под његовим. Дрхтај, као од језе, ме је вратио у кухињу у мојој кући. Покрио сам пехар неком крпом. Погледао сам кроз прозор према шуми и помислио: -Тако желим да одем.-.
Сада схватам зашто неки стари ветерани воле да причају о својим сећањима. Макар на трен се врате у то време, поново се осете важнима и младима. Сад разумем и оне друге, који никако не воле да се усмено сећају старих дана. Немогућност да се та искуства поново проживе боле душу. Садашње стање је превише горко, а сећања о временимаа слатким, још више горче грло. Не помињите ми оно што више не могу да урадим. Не помињите ми места која не могу више да видим.
-Некада си био витез, у свим очима која су те гледала. Био си симбол. Сада си ништа, још једна кап у мору. Када си био далеко, на местима где други неће доћи, био си стена. Сада си само зрно песка у пустињи. Живео си необичан живот, сада не живиш, само се сећаш.-
-Бежи од мене, погани! Остави ме!-
-Од себе не можеш побећи.-
-Пусти ме, само желим да одем.-
Дуго се водила љута битка у мени. Сећања ми нису пријатељи. Увек ме подсете на нешто што немам и што скоро не могу добити. Осећам се старо, а још сам гладан авантуре. Знам, глуп сам. Знам да имам још пуно времена. Знам и да ћу тако, кроз време, исковати још многа лепа и ружна сећања. Знам, мој живот је далеко од краја и нема места очају. Вратићу се бар још једном на свако Божије место, на коме сам макар и на трен био срећан. Отворићу врата у нове џиновске светове и поново бити бољи него што јесам. Можда зато тражим густу маглу. Можда ћу тек са њене друге стране доћи опет на кров света. Или ћу њеним мраковима поново бити део нестварне авантуре буне бића из маште. Изашао сам напоље. Нисам могао више да слушам самога себе. Празна обећања и намере без покрића. Трице и кучине. Пришао ми је мој пас и потурио главу под моју руку, тражећи да га милујем. Нисам могао да му одбијем. Помислих тада:-Не идем ја никуд.- Из собе се зачу кашаљ мог болесног оца. Ту сам где сам, и тако ће за сада бити.