Снови и гасови
Утонух у надреалан сан, мада се не сећам да сам икада легао, а још мање да ми се уопште спавало. Био сам у некој замраченој соби, коју сам по свој прилици некако познавао. Била је мрачна, некако злокобна, а тотални мрак једино ометен у-ве светлом. Ту су били неки људи, силуете јако познате. Лежао сам на кревету који је био у тој соби, али знао сам да није мој. Надамном се надвијао други кревет. Свирала је нека страна музика, тонови које сам знао, али их никад не бих свесно пустио за своју душу. Нека музика која није жива, али која гура крв кроз вене, брзо и хаотично. Они који су били око мене рекли су ми да је то био Продиџи, ники Сандстормови и Даруде, нисам знао о чему се ради, али сам познавао ту енергију. У њеној близини сам одрастао али је никада нисам прихватао као своју. У последњем моменту се упалише плави ласери. Њихови плави зраци су секли по сови и открили дим, ваздух је заменио мирис сумпора и метана, нешто слично прдежу. Лица су почела да се оцртавају, обасјана плавилом. Сабласне беоњаче или чак и тотални мрак на месту очију, слика страшна и ужасна. Таму су испунили одсјаји од коже. Нека полу-нага тела су се њихала у ритму музике и мрака. Магија, статуе врхунски исклесане у мермеру играју у ноћи, рукама машући и заносећи се. Свако би помислио да се обрео у хорору. Ја ипак нисам осећао ужас ни страх, само равнодушност и завист. Видео сам не силуете ужаса, већ људе искључене из света правила, људе слободне и срећне. Када се одстрани све што је човек сам себи наметнуо, шта остаје? Форма и енергија, оно што управо гледам, тело и музика. Осећао сам да не припадам ту, ја не умем да се ослободим вишка терета. Гледао сам их и завидео и осећао радост у исто време, радост јер су срећни у мојој близини. Видео сам да је тако нешто могуће. Видео сам слободу и радост удаљену као острво до ког не могу да допливам. Сан је био моја доза задовољства. Чак и у сновима немам храбрости. И са оне стране сам исти, али тамо бар постоје људи. Људи који само осећају, без разлога. Без ограничења, без услова, без мере. Видео сам слободу, сада сам знао да постоји. Идеал коме се дакле може стремити. Силуета ми се окренула, надвила се надамном као облак. Из невидљивих уста је истекао глас.
-Ко жели, налази начине, ко не жели, налази изговоре.-
Где сам ја ту? Желим ли или не желим? Или је боље питање, смем ли или не? Како дати одговор... Ма нема везе, док спавам слободан сам.