The Longest Day
-Шта је преостало? Је ли све спремно?- питам се. Поноћ је одавно прошла, а устајем за који сат. Да умирим себе, остављам све бриге, у себи помишљам: -Ако нешто заборавиш, значи да ти није ни требало.- Лежем у кревет, окрећем се са стране на страну и ипак поново мислим. Јутро је освануло као шамар. Сат је звонио целих пет минута након што сам се сам пробудио. Устајем из кревета и крећем да се спремам за дуго очекиван моменат. Нико у кући не спава. Стрепња се тешко сакрива. Ништа ме не мрзи, свугде пролазим и осврћем се као да се никада нећу вратити. Знам да није тако, али шта да радим, патетика је моја истина. Стигао је и брат и снаја и мој драги братанац. Сви да се поздраве са мном. Откуцало је пола седам ујутро. Нема више времена, крећемо.
Кола терају преко асфалта као мисао преко ума. Време нездраво брзо тече. Разговори су ретки, теме безначајне, само да се не спомиње мој одлазак. И немам тачну представу колико дуго сам путовао, али се аеродром створио предамном. Мада верујем да је све то трајало дуже, за мене је то прича у пар слика, везаних понеким речима. Као после страшног шока нашао сам се у авиону са мојим пријатељем. Сећам се поздрава са братом, погледа истинског поноса. Моја мајка, жена чврста и стамена, мајка храброст, немо жаљење што одлазим, нема суза, само стабилна подршка. Сећам се поздрава са оцем. Човек који не може да исконтролише своје емоције. Плакао је горко, али не због жалости, сузе су саме не контролисале бежале од овог човека.
Од овог момента, остали смо сами. Сад треба да се покаже ко је кадар за живот. У авиону, квалитет достојан похвале, мисли почињу да се сређују. Не мислим на оно што је било, само на оно што ће бити. А биће,... биће даће се небо нашалити са мном и да на путу у Нови Свет станица бити у престоници коју познајем. У престоницу новог царства преко престонице старог царства. Цариград ми се смешио и као уз поспрдњу ме отпратио на пут преко Атлантика. Мада је лет требао да траје десет сати, осећај је био као да на старој караки уз клаћење путујем пет дана. Мој дан траје већ дванаест сати и знам да ће трајати још много. Док авион лети на запад, мапа показује многе земље које надлећемо, а које бих волео посетити. Немачка, Данска, Норвешка, Исланд, па и Гренланд, места у којима бих пре нашао нешто занимљиво, где бих могао пронаћи себе. Вашингтон ће морати да послужи. Нови, Нови Рим. Шта ће ме дочекати? Шта је тај свет који гледам на филмовима? Да ли постоји у стварности?
Гледам свој град, посматрам ове људе. Нешто недостаје. Вероватно фали да ми испред носа истрчи Брус Вилис са пушком и да засује неке мученике са оловом. Знам, нисмо на филму, али то је Америка коју познајем. Ова Америка коју видим није она коју сам нападао и рушио у игрицама. Слетели смо у Вашингтон око шест сати поподне. У мојој домовини је око једанаест сати у ноћ. Сумњам да су моји заспали, узбуђени или забринути. Уобичајени стресови због разних контрола и страшан умор који је последица предугачког дана. Постао сам свестан да ће 13. мај ускоро истећи, али у мојој земљи. За мене ће трајати још шест сати.
Угледао сам, излазећи из аеродрома, прву слику Вашингтона. Небо је било црно као да смо слетели у сред Рагнарока. Сазнали смо да је објављена опасност од торнада. Та објава ми је измамила осмех, први циничан осмех у Америци. Срели смо свог домаћина, крупног Врањанца који је заслужио да и о њему оставим неколико редова. Негован је дошао у Вашингтон давне 2002. године и до сада је успео да се скући и развије успешне послове. Човек који се, из личне доброте, потрудио да нам покаже град и да нам помогне да уштедимо на куповинама. Био је то онај епифаничан моменат када схватиш да нису сви Срби који успеју у Америци отеловљење говеда и зла. Не могу ни да опишем колико ми је та констатација улепшала утисак. Остајем вечно дужан и захвалан том човеку, ако ни због чега другог, само због тога. Не сумњам ни најмање да ће ме још задужити, али се надам да ћу умети то да ценим и узвратим кад се прилика укаже. Заиста вам кажем, када би се једном речју морала описати ова земља, та реч би била: -Велико-. То сам видео и осетио од првог момента. Градови су огромни, крцати људима. Зграде су величанственог стила, огромних димензија. Ничим се не показује скромност. Зграде, споменици, улице, мостови све исијава грандиозност и моћ. На трен правим паралелу са старим Римом, оним првим. Замишљам да здања у оба случаја странцима треба да изазивају дивљење и страхопоштовање, а домаћима осећај моћи и величине која често, у индивидуалним случајевима, није основана. Американци свиме истичу величину. Чак и кола која возе су несразмерно велика и широка. Одзвања ми у ушима и даље та сличност овог са оним старим Римом. Као и у оном, и у овом најмање видиш Римљане. Као и некад, улицом шетају људи, онакви који не делују као Американци. Овде је казан у коме се кувају сви народи и чорба која се добија свих је укуса. Чак и ми, овако са неба пали, додали смо нешто своје тој мешавини укуса. Истиче полако и тридесети сат колико траје овај 13. мај. Уморан, гладан, као риба у страном мору, као изгубљено дете у великом свету, остављам своје мисли и нећу даље причати. Нека време покаже и нека ми се Америка сама покаже. Остављам писање за неко одморније време, за нека нова откровења.
Помислим само како не знају они који кажу:-Ех, кад би дан трајао 30 сати.- Они не знају. Ни ја не знам, само желим да спавам.