У потрази за инспирацијом
Лутам сатима док се пут кроз моје село кривуда кроз маглу. Која је поента пута када не видиш куда те води, запитах се. Новембар је почео да гризе, онако грубо, зверски. Магла је прогутала све, и небо и земљу, и куће и људе. Ходам, лутам, а не видим даље од пет корака од себе. Осећам дим, али не видим ватру, нити осећам њену топлину. Магла је у невидљивом пламену сагорела све што је прогутала.
Време се нагло променило. Зима је пала као шамар. -Шта јој је, скоро је нисам видео такву?- помислио сам. Магла је обично мој најсигурнији савезник, а данас је љута. Као да већ сатима лутам и тражим те без наде. Не могу да препознам ни пут под ногама, све је другачије, и ја сам другачији. Не видим свој пут, не видим свој циљ, само овај сиви замак око себе. Колико год корака да направим зид се за толико помери.
-Како сам запао у овај лавиринт?- тихо изустих.
-Зато што мораш да једеш говна и чачкаш мечку!- одговорих сам себи.
Био сам сам свој тужилац, кадија и џелат. Ти ме бар знаш, знаш да не могу без тебе. Ето скоро ће двадесети дан како се не јављаш, како не свраћаш. Забринуо сам се и од безнађа пошао да те тражим. Ко је могао помислити да ће те магла сакрити од мене.
Јеси ли љута? Можда ме не волиш више, или си нашла другог? Немој погрешно да ме разумеш, нећу те љубоморно задржавати за себе. Желим само да знам да си добро. Онда можеш слободно да идеш, коме год ти воља.
Како ти није жао? Знам да својим очима видиш кроз маглу, ако си близу није могуће да ме не видиш. Уморио сам се од лутања. Дозивам те у овој тмини, а твоје име одзвања од маглене зидове. Фали ми твој додир, твоја топлота. Осећам да ми образи трну од хладних зимских шамара. Очи ми сузе, од бола и од зиме. Кад би само могла да осетиш како су сузе топле. Знала би, само када би се дала пронаћи у овој хладној магли.
Сатима лутам и тек сада схватам да не срећем никога. Нема живе душе напољу. Као да је магла и зима следила све у месту и времену. Можда и ја лежим у неком јендеку, згрчен у грозници, а мој ум лута без циља. Можда сам умро, а да то и не знам. Можда сам умро још оног дана када је демон запосео моје тело. Прође ме језа када се сетим те ноћи. Тресао сам се у грозници, једва долазећи до даха. Сваки положај тела био је болан, сваки покрет као ударац бичем. Нисам имао контролу над својим телом као ни над мислима. Као дрогираном, мисли су ми летеле брзином светлости. Слике су се смењивале без реда и логике. Мислио сам да сам готов. Опраштао се од света и од тебе. Једино, што ни тада ниси била ту.
Дан се забелео. Магла је прогутала и сунце које је сијало из њеног чудовишног трбуха. Поред пута зеленила се трава. Не сећам се да сам икада видео зелену боју тако живу. Насупрот утрнулом сивилу, спознах такву лепоту природе, а тебе нема да ме надахнеш. Ако се не вратиш, никада ништа неће више бити исто. Не могу да се отмем утиску ове траве. Као да је лепша покривена сивим велом него окупана сунцем.
Стојим у неверици. Тебе нигде, а ја не могу да дишем док о овоме не оставим траг. Вадим телефон из џепа, покрећем програм за писање и почињем. Тражио сам тебе, а нашао сам ово. Комад неба спустио се са маглом и пред мене простро зелени тепих какав ни једно лето нема. Травњак сија зеленом бојом која се не може под сунцем видети. Истина, када би се магла дигла и лето поново вратило, ова трава не би била тако зелена. Био сам благословен, јер сам од толико ја изабран да набасам, лутајући кроз маглу, на ову красоту. Кренуо сам по трави и упијао њен сјај. Не гледајући куда идем набасао сам на неколико старих пањева. На једном, седео је један млад човек. Био је топло обучен, отмено, нетипично за шетњу по сеоским ливадама.
-Помоз Бог!-рекао сам.
-Бог вам помогао. Да се нисте изгубили?-
-И да јесам, ти ми не делујеш као неко ко зна пут.-
-Истина је да сам и сам мало погубљен, али што каже мој пријатељ:-Проблем је упола мањи кад се са неким подели.-
-Ипак, мислим да је један од нас двојица изгубљенији.- Пре него сам смислио мудар одговор, он ме прекину.
-Желиш ли да се огрејеш поред моје ватре?-
-Које ватре?-
-Те поред које стојиш.-
Када сам се осврнуо, са неверицом сам угледао буктињу на пола корака од своје ноге. Није било шансе да је пре била ту, видео бих је. Све ово није деловало природно. Подигох поглед у човека и са дрхтајем у гласу га упитах: -Ко си ти?-
-Ја сам онај који види истину и који је открива људима.- ... Подигох главу и видех да се и магла разиграла. На њеном сивом зиду угледах насмејано враголасто лице. Као да кроз тмину чујем дечији смех. Магла се само игра са мном. У све удахњује живот својим магијским дахом. Травке се повијају и магла је ношена ветрићем. Осетио сам твоје присуство. Насмејах се и изустих:
-Понекад умеш да будеш права кучка, знаш?-
-Би ли ме волео другачију?-
-Заробила си моје срце, сестро моја невесто, заробила си ме једним погледом очију својих.- -... везала ланчићем са свога врата.- почех да рецитујем. -Мислио сам да си отишла.-
-И јесам, постао си завистан од мене.-
-Јесам, а јесам ли крив због тога?-
-Јеси, је ли вино криво што човек не уме да се контролише?- Оборих поглед помислих:-Понекад си тако окрутна.-
-Твој проблем је што те је тако лако повредити, чак и у шали.-
-Теби ништа не могу да замерим.-
-То и јесте разлог што морам повремено да се удаљим од тебе. Уз мене, ти не живиш у реалности.- -Реалност је хладна, у њој нема боја. Погледај да ли би у стварном свету ова трава била овако зелена.- -Трава је зелена, увек и свуда, само ти налазиш лепоту у томе.-
-Што си таква? Нешто није у реду?-
-Бојим се за тебе. Толико полажеш у своје приче, бојим се да би без њих свенуо.-
-Ти си разлог моје наде. Ти си источник сваке моје написане речи.-
-Живот пролази поред тебе, а због мене ти не живиш.-
-А опет можда само ја живим. Шта је живот ако ниси срећан? Кад си са мном срећан сам и када патим. Да те нема горчина би се у мени гнојила и појела све што вреди.-
Насмејала си се. Очи ти се зацаклише бисерима. Лепа си и када плачеш. Моја си муза, моја инспирација. Персонификација свега што волим. Чак и када ме реалност шамара и удара испод појаса, писање ме исцељује.
-Свет ће те натерати да мање бринеш о свему. Да не примаш к срцу-
-Знаш да не могу да не бринем. Кад будем престао да се једем, значи да ми ничег није остало. Ако ми не буде стало, онда је моја душа умрла, а ни ја не бих дуго без ње издржао.-