Усуд
Вероватно је тачна она стара народна: Коме је суђено да..., оно кад гаће саме падају. Колико год се трудио да побегнеш, немогуће је измаћи. Ево рецимо, нисам никако хтео да будем књиговођа. Моји су то били цели мој живот, а понекад ми се чини да су то били више него што су били моји... Ето, сад сам изгубио нит, нисам више сигуран шта је била тема моје приче... Ево ме у канцеларији наше породичне фирме, већ 5 дана не напуштам исту просторију и седим у истој одећи. Радим оно што највише мрзим, за некога кога ни не познајем. Пребирам по туђим рачунима и преко мозга превијам милионе динара који нису моји, а све за никакву личну корист осим сазнања да помажем у послу који нас све храни и облачи. Шта да се ради, зар не? C'est la vie.
Разговарам са колегама, не знају посао баш најбоље, а ја им дођем као са дужим радним искуством. Каква комедија, човек без дана радног стажа, ничег свог, вечити волонтер, па још и човек са искуством.
А књиговодство ти је много опасан посао. Радиш гомилу посла за који ти не треба ни зрно мозга па имаш времена да много мислиш. То никада није добро. Пошто сам себе већ убедио да сам заточен сопственом судбином у коју ни не верујем, сад могу да наставим да систематски мучим себе уобичајеним помирљивим изјавама као: Чему се ја уопште надам... или Заувек ћу остати најобичнији књиговођа,... ћата. Човек без очију, леђа, мозга и напослетку снаге да наставим.
Усуд, оно што се раније завршавало са:,, Од 15-ог мораш да радиш, завршни је, то ће ти једном бити посао, то учиш у школи''. Данас то више не пали, сада се само каже:-Еј, молим те помози, остало је посла а ми попадасмо, ти то знаш, за час ћеш завршити...-. Резултат у оба случаја је ја у праскозорју новог фебруарског дана пред гомилом папира и са мишљу: Јебем те животе!!. Таман када себе убедим да сам завршио са овим послом, да више нећу никад ноћити у канцеларији, да сам аванзовао, сад учим да будем интелектуалац, но ето, усуд чека и само се покварено смеши.
Још је пар дана до 28-ог, до слободе. Осећам се као да тог дана излазим из затвора. Пуштен сам кући, могу да се вратим себи. Поново могу видети своје најмилије... чекај мало, занео сам се. Њих виђам, они су у истим фекалијама као и ја. Не јењава тај диван осећај, да сам слободан, пуштен са ланца. Али ипак ту је и бојазан, онај мали црвић у свести који не да мира, пуштен сам условно и сва је прилика да ће се ово опет поновити. Видимо се опет следеће зиме.
Иначе, у овом крају постоји диван обичај. Без обзира на твоје стварно звање и стање додељује ти се локално звање. То изгледа овако, моја комшиница је простетичар, како сама каже прави керамичке очи, а цело село је ословљава и третира као докторку. Мада јој фали година и година медицинског образовања, редовно је моле да људима мери притисак, шећер, температуру и слично. Давно је престала да се труди да објашњава и једноставно је то прихватила. Једном приликом сам замало и сам замало произведен у статус доктора. Виђен како мерим притисак своме оцу, само ме је Бог спасио да тог дана не буде организована акција бесплатног мерења притиска за цело село и ширу околину. Можда ми ипак остаје то звање медицинског брата, овде нико не заборавља шта неко може да му комшијски одради. Све ово не би био проблем да ме по истом систему сад не познају као књиговођу. Мислим у себи: -...па добро бре људи, је'л знате ви колико боли када ме назовете књиговођом, зовите те ме свињаром, говнаром,... шта вам воља, само не пискаралом.
Дође тако једном, комшија, сина шаље у Шведску, па чувши како се ја разумем у паипре дође да замоли да му ја помогнем око формулара. И таман се навикнем да се све окренуло против мене и почнем у глави да мењам овај живот из корена, кад ми колега каже, спуштајући на сто парче хартије са поступком рада који сам му ја саставио, онако школски: Ово је одлично, види се бићеш добар наставник историје.
Остаје једно питање, на крају свега: И шта ми нинџе сад да радимо?!!
Их, шта ти је усуд.