
Viva el cinismo!
Највећи број људи живи у чврстом убеђењу да нова година мора да донесе неке промене у животу. Постало је небитно да ли на боље или на горе, само док се нешто мења, јер иначе, која је стварна сврха овог празника. Сваки благдан има сврху. За децу смисао рођендана је добијање поклона с којима се касније ритуално парадира пред другарима који гледају са погледом тихе зависти. За радне људе који прослављају дан Републике, ритуал прославе је да не раде тог дана. Зато усрдно прослављају дане свих република које могу, које постоје и које су одавно исчезле. Зато се вредан и радан народ досетио па поред република, покрајни и општина славе и опште признати дан рада... када не раде. Треба да постоји скала по којој би државе које имају преко, рецимо, 50 не радних празника требало јавно обележити као нерадничке и лезилебовићке. С друге стране, државе које не поштују ни један Божији или човечији празник, те своје радне људе терају да и тада раде, треба титулирати као израбљивачке и бездушне. Суштина је да сви радни људи траже сваку шансу да ескивирају посао, по могућности без последица. С друге стране газде цеде из радних људи сваки радни сат са повећаним учинком учинка. Ово свакако инплицира један једини закључак... никада се једни са другима неће сагласити. Једни ће до гроба кукати да много раде, а да су мало плаћени. Други ће једнако плакати како пуно плаћају, а да ништа не донијају назад. Ја ћу понекад разумети и једне и друге, али нећу моћи да им помогнем, нити ћу им прићи.
Овакав је конфликт, у суштини, над сваком могућом људском радњом. Шта год радили, где год били, ови ће увек завидети онима, или ће један наметати своје ставове другоме. Од рођења, кроз живот па до смрти, човек је део или макар сведок овог општег рата сви против свих. Нема добра и зла. Постоји само нечије добро, на туђе зло. Одавно нема добра, оно се загубило и нестало, живи још само у сећањима и традицијама. Људи осећају сталну потребу за добрим, али их онда савлада зла жеља за бољим. Негде у том путу, заборављена је једна истина. Нема бољег од доброг. Добро не може бити боље, као што ни смрт не може бити коначнија, нити вода мокрија. Није све што има име могуће измерити, нема свака дуж познати почетак и крај. Ваљда се ови који то не могу да прихвате зову агностици или атеисти... не знам.
Поменути рат не одваја групе на добре и лоше, то би било немогуће. Зато добрих и лоших има на све
стране. Међу свим рововима које су подељене око заједничких идеја или начина размишљања, а ја и даље разумем и једне и друге, и даље не могу да им помогнем. Окружен сам људима који цео живот подређују томе да буду бољи, бољи као... е ту је замка. Узети било кога за мерило доброг, то је опасна грешка. Јер поклопац који паше једном лонцу, на другим је или мањи или већи или друге боје. Мало је оних који су добри онолико колико могу да пруже, који не покушавају да се покажу бољима. Такви људи су одвојени и одбачени јер и асми разумеју да нису нормални. Какав је то човек који не жели да је моћнији него што јесте, или да је бољи него неко други, који не жели да прошири оно што има и задобије оно што нема, а за чиме жуди. За мене је то скроман човек, јер је скромност предуслов да неко буде добар човек. Амбиција је добра, да се разумемо, ако до циља не треба газити преко других. Све што је преко нужног, узето је из уста оних којима треба, а немају. Верници би рекли, само Бог је добар, али Њега је тешко достићи. Људи који покушавају, скачу да дохвате плод са гране која је превисока, са дебла уз које се не може попети.
Зато већина избегава такве узвишене циљеве, јер су тешко, ако икако, оствариви. Остали су овоземаљски, мали и ситни... и готово увек на нечију штету. Е јеби га, рекли би амбициозни опортунисти, ако не узмем данас оно што ми се нуди, сутра можда неће бити ништа понуђено. То је заправо нажалост тачно, јеби га. Свет је амазонска џунгла, а људи одавно посташе дивље звери. Када понестане, онда ће се звери међусобно јести... док не остане једна и она не липше од глади. Ако онај који чита ово, очекује овде одговор на питање: ,,Шта је онда боље, бити звер или овца?''... Нема бољег, сконтај то.
Ако сада подигнеш главу, драги читаоче, и почнеш да мислиш ...,, па шта сада?...ништа није рекао..'''онда си вероватно овца, ако си помислио ,,ма ко те јебе, боље цар на дан него, роб цео живот !!'' онда ми се чини да знаш која ти је дијагноза. А ако помислиш... ,,е, волино, и шта си ти сад паметно рекао што већ нисмо знали?'' онда си сигурно циник, или макар неко од мојих добрих пријатеља. Генерално гледано, највећи део мојих пријатеља су углавном циници. Циници су људи који су подигнути и васпитани са одређеним убеђењима о доброти и како треба да се владају. Када се ти ставови сукобе са другима, почиње склоност ка агресији или осами. Онда полако почињеш да сумњаш у истрајност и истинитост тих убеђења, изједајући се изнутра. Јер када те нешто тресне три пута по челу, инстинкт је сваког живог бића да почне да спушта главу да опет не буде треснута. Ако истрајеш убеђен да си у праву док те нешто стално лупа постајеш бандоглава волина... или си бик у хороскопу. Ако си одустао после првог лупања, онда си пизда... за тебе онда нема лека, јеби га. Ако ипак мало промениш своје ставове, и почнеш главу мало да помераш и тако избегнеш болне опомене... онда си на добром путу да постанеш циник. Циник је као човек који се уморио од ходања ка неком невидљивом циљу, коме се и после стогодишњег ходања није приближио. Тај човек је онда сишао са друма, сео поред и почео да спрда све остале који се крећу. Не битно како или у ком правцу. Свима је видео мане, свакоме је измерио крај. Боље је не ићи нигде, него свесно ићи у амбис. А пошто је амбис свуда, онда је дакако боље стајати... тако пут дуже траје. Али како је човек немирна живуљка, пре или касније се умори и од стајања, па опет пође.
Зашто волим цинике?... Врло просто... када је било актуелно чекање смака света 21. децембра 2012., једни су се плашили и са зебњом чекали смак, други су се свиме спрдали... јер су дебили или из ината овима првима, а циници су после три дана небулозних изјава на поменуту тему, преврнули очима и рекли: ,,Дај, молим те нека буде смак света само да нестане оваквих кретена!!'' Смак света би значио крај пута, сваког пута, и сваког чекања. Донео би крај свакој бризи и свакој патњи. Остао би само мир... вечити мир.
И ја сам се прикључио овим жељама. Нарочито када сам на научним каналима видео поучне емисије на тему ,,Како преживети смак света''. Људско несхватање концепта смака света, краја свега, изазвало је у мени револт и бес. Тада сам гласно рекао: ,,Боже, дај нека буде смак света, али не 21-ог него 22-ог, за инат... јер људском идиотизму не треба дозволити да достигне нове висине.'' Пошто је прошао и тај ,,последњи'' децембар и почело препуцавање ко је веровао, а ко не да ће бити смак света, погледао сам у небо и констатовао по ко зна који пут да Бог има страшно груб смисао за хумор. Знао сам само да браћа циници то стварно знају и схватају.