Замисли ако можеш... или ако смеш
Замисли да те обасја јутро и да са првим трептајем ока знаш смисао тог дана. Устанеш, тихо се обучеш и сиђеш у кухињу, ходајући на прстима, све као што и иначе радиш. Онда приставиш воду за кафу, за двоје, па направиш тост од свежег хлеба са кором пуном разног зрневља. Потом на њега нанесеш леп, богат слој младог кајмака чији мирис почиње да се шири чим додирне површину врућег хлеба. Пошто ставиш неколико намазаних парчића на тањир, исецкаш свеж парадајз на кришке и благо посолиш и на крају полијеш са мало маслиновог уља које је стигло из Грчке. Док стојиш и дивиш се својом јутарњом уметничком креацијом, схватиш да твоја акција није прошла неопажено. Видиш је како те гледа наслоњена на шток врата, још увек у пиџами. Пошто је твоје изненађење окончано без успешно, мало постиђен, али чврсто убеђен, излазиш у двориште. Трава ниско покошена, њен свеж мирис зачињен смолом са борова ношен ветром, врућим и сувим, запљускују те као арапска ноћ. Пошто седнете и почне доручак, када схватиш да не кушаш ни залогаја, јер само гледаш њу док се гости, и када она то примети и насмеје ти се и пружи ти парче тоста са кајмаком, а ти зажмуриш и очекујеш да те нахрани. Онда она, у брзом покрету попут газеле, уместо хлеба твојим уснама принесе своја и пољуби те. Замисли како осећаш укус топлог хлеба, истопљеног кајмака и сока парадајза и укус целе ноћи и осетиш да си сит и да никада нећеш бити гладан, онда схватиш. То је укус љубави.
Замисли свраб од ћебета на свом лицу, тежину руке преко твог бока, топла стопала уплетена с твојим. Стари сат који куца и звук ветра иза жалузина. Тихо се искрадаш, као лопов, на прстима. Након што се тихо обучеш и изађеш напоље видиш да је снег дупло виши него пре. Одеш до ограде и загледаш се у планину у даљини. Време стаје, и не чује се никакав звук, само хладан ветар који носи зиму. Савршен дан, као слика, без тона, свечан и у тренутку вечан. Оскудни сунчеви зраци враћају из леденог сна и сећају на топлину. У једном часу, ту иза тебе, на свега пар корака чујеш гажење снега. Стари инстинкт ловца, тера те да се тргнеш и у лице гледаш ловини. А онда уместо плена, видиш божанско биће из нордијских легенди. Оскудно обучена, дивна валкира. Коса јој је размршена ветром, а у рукама држи шољу пуну топлог напитка. Сиви дим, ношен ветром до твојих ноздрва, доноси мирис хибискуса. Мами те, јаче од сваке магије, видиш само њено лице и шољу чаја. Прилазиш полако, као вук своме плену, без скривања, јасно и гордо. Гледате се јасно, ловац и његов плен, сви знају шта ће се десити, само твој плен остаје укочен, не бежи. Не знаш је ли то од страха или неке врсте храбрости. Дивиш јој се и плашиш је се. Хваташ је нежно за шаке и кроз њих осећаш топлоту шоље. Приносиш устима и испијаш стидљив гутљај. Док ти се руке радују топлоти, а непца поново оживљавају, ноздрве ти се пуне мирисом биља и хладног ветра што носи зиму, схватиш тада, то је мирис љубави.
Замисли да си у пустињи, у сред рата између ноћи и дана и да зора побеђује. Око тебе је огромно исушено језеро са сољу по дну место воде. Мрак и последње сјајне сигнале звезда протерује зора ношена плаветнилом иза удаљених пустињских гора и дешава се чудо рађања новог дана. Издаје те и последња нада и када очи почну да боле од исчекивања, деси се експлозија светлости и дан изјаше на арапском коњу и ноћ нестане, заједно са хладноћом, тишином и сном. Онда схватиш да ти уместо у рађајуће сунце на истоку гледаш у њено лице окупано свежом златном зором и првим јутарњим зрацима. Тада осетиш страшну жељу да је пољубиш, иако знаш да ће ти се крила отопити ако јој приђеш. Тада схватиш да је то што видиш, љубав, онако како само у сновима изгледа.
И даље, замисли ако можеш, у пустињској оази, у подне врућег сахарског дана, док ти ветар суши усне, а чалма чува главу, прашњав путељак. Пратите га док вас води између стена и понеке витке палме, поред стазе жубором тече узан поточић и пратиш га до извора, схватиш да не тражиш воду да истераш укус песка из својих уста, већ само да она не буде жедна. И када планина открије своје благо, мало плаво чудо у сред сувог песковитог жутила и црвенила, пустиш је да се прва напије свеже и нестварно хладне воде и тада схватиш да те држи најчуднији осећај. Да би тада сваку кап воде са њених усана мењао за галоне најхладније планинске воде и када те сама та помисао освежи и више ниси жедан, тада знаш да је то осећај љубави.
Ово је сан, после којег следи брутално буђење. Колико год да се трудиш да поново заспиш, да наставиш где си стао, никад ти се не враћа. Тада из револта устајеш и схватиш да је готово са лакрдијом, са карневалом најлепших снова. Тераш своја чула да врате све што је у сну било толико стварно. Од свега сјаја остао је само осећај нервозе, изглед мрачне прљаве собе, изглед сурове реалности, мирис самоће и укус сопствене горчине. Сан је опет пробудио болна сећања на нешто што ти не достаје, чега си гладан. Остајеш као на обали мора и гледаш брод који отпловљава, брод на који си закаснио да се укрцаш. Као утеха остаје да сањаш и да се молиш да ће ти се онај сан вратити. Живот има сврхе само ако се онај сан, макар и само док спаваш, обистини.