Зимска бајка
-Где ли сам ја пошао у оној хладној ноћи? На коју ли страну, у потрази за чим? И како уопште да стигнем било где, кад не знам ни куда идем?- одјекивала су питања у мојој глави попут ковачког чекића о наковањ. Речи су ипак одзвањале као о ледени зид. Питао сам се, без одговора, лутао сам, без одредишта. Тетурао сам се нагрижен мразом, ходајући полако овом старом пропалом сеоском стазом. Ноге одавно промрзле, носе ме као две труле дрвене ступе. Једини извор животне топлоте представља мој топли издах. Да ме ко погледа помислио би да сам пре мртвац, уморен у покрету који још није схватио да треба да падне. Уста су ми била сува од зиме. А колико прекјуче су биле влажне наслађене најслађим нектарима и гошћене најслађим малинама. Опет би вода пошла на ова уста, кад се сетим, само да нису залеђена.
Помислих, мора бити да сам још жив, дочим могу ичег да се сетим. Чим ми се мисли нису заледиле, има још наде. Или је на овом свету постало толико хладно да ум изводи своје трикове све у циљу да се угреје. Можда ме на крају пута, ипак чека последње топло уточиште, слично оном које памтим. Мали настан, топао и удобан, као мали комад раја. Мирише топло, мирише на чисто, мирише на пролеће и цветање. Савршен склад. Да сам Одисеј и да лутам годинама измучен ратом, могу ли се надати бољем прибежишту. Можда и мене чека нека боженствена чаробница, господарица звери и људи. Она чијој вољи покорава и време. Јер и оно успорава и убрзава преко свог тока и насупрот мојој вољи.
Призвах се себи из земље маштарија. Осећам да не ходам више. Осврћем се и видим да седим заглибљен у блато и снег. Бауљам, лице ми се грчи од бола док покушавам да ослободим ноге. Уз сто мука се ослободих, ни сам не знајући из ког кутка мога бића пронађох снаге за то. Наслоних се на једно стабло бора, високо, гордо и поносно. Загледах се у прве гране изнад моје главе.
-Смилуј ми се шумски пастиру. Побратиме, да од Бога нађеш. Помози ми да сачувам ову луду главу ноћас.- завапих крошњи и стаблу, као последњу искру наде.
Кроз изборано стабло, текли су сокови живота. Осећао сам њихову топлоту и кроз кору стабла. Стари бор ми се смиловао. Спустио је своје гране и заклонио ме од зиме и мраза направивши мало округло склониште. За кратко време се око мене угреја ваздух и осетих како ми се враћа осећај у ногама и рукама уз пулсирајућ бол у прстима. Као и ону ноћ, када ми је грејала прсте својим рукама и својим топлим дахом. Својим танким прстима покрила је моје и грејала их. Да ме може погледати сада, да ли би се смиловала на ову хрпу јада. Кад ми се и душа мало огреја, окренух се високо, гледајући у врхове мог зеленог бора, мога побратима.
-Да се могу бар попети тебе о врхове, па да погледам доле низ друмове. Можда се тада присетим куд сам пошао у ову ђавољу ноћ.-
А побратим мој, као по команди, поче се извијати и уз пуцњаву из његове коре се зачу танак шапат.
-Видим, побратиме, један друм који води у шуму. Покрај друма зелени се трава, на душеку од лишћа и грања једна вила спава. Пођи к њој па је питај за помоћ.-
-Хвала ти, побратиме. Хвала ти, где чуо и где не чуо. Не могу никада одужити што си ме заклонио у овој ноћи и живот ми спасао.-
Пођох уским друмом, сигуран у спас. Баш тада, као што то увек бива, усуд ме стави у ново искушење. Предамном се створи један вук. Очи му сијаше у помрачини, а модро крзно се лелујало на ветрићу. Разјапи чељусти и откри зубе, сигуран у својој намери. Падох на колена, немоћан да бежим, без снаге да се борим. Суочен са неминовним, у очају завапих:
-Од свих животиња под капом небеском, највише поштовања имам према вучијем роду. Ако је дошло време да 'мрем, добро је да буде од вука. Али ти ако не мораш, побратиме, ти ме немој убити. А ако мораш, шумски брате, нек ти је од Бога просто.-
Страшни вук, изненађен, заклопи уста, покри зубе и спусти своје накострешено крзно. Потом приђе и као човек проговори:
-Нека онда, побро, нека ноћас више не падне ни кап крви.-
-Знаш ли, шумски брате, да ме упутиш? Тражим парче зелене траве у сред ове зиме и на њој уснулу вилу.-
-Знам све путеве ове шуме, као сваки крај мога крзна. Али куд се нађе по ноћи да идеш тим друмовима. Пут је опасан, него хајде ти самном у моју пећину. Кад одспаваш и одмориш, а ти сутра пођи к њој. Она спава и неће се будити. Таква је већ годинама.-
-Добро онда, побро. Води ме код себе на конак. Живот си ми поштедео, и не могу да те одбијем.-
Замакосмо за једну чуку, мало узбрдо, мало низбрдо. После сата хода стигосмо пред пећину. Вук стаде и поче да завија. Пара му покуља из чељусти. За трен из пећине истрчаше силни вукови. Цео чопор. Понеки зарежа кад ме угледа, али кад залаја мој побратим сви прекинуше. Уђосмо тако у пећину. Како је који вук ушао кроз улаз пећине, преобрати се у људско обличје. И то какво, чопор су биле све саме вучице и преобразише се у такве лепотице да је то очима за неверовати. Плаве и смеђе девојке са прекрасним зеленим очима, красно извијене као од млека и воде. Само се мој побратим није преобразио.
-Ти си побратиме, дакле, прави вук.-
-Нисам, али мој лик мора остати тајна. Само мој чопор зна како изгледам. Ако ми видиш истински лик, мораш да останеш и ти заувек у чопору, али те онда морам убити. Јер ја сам, као што видиш, једини мужјак у овом чопору. Али пошто си ми побратим, тога те морам поштедети, и даћу ти коју год вучицу хоћеш. Ноћ је хладна и нека ти лакше падне.-
Девојке се стидљиво закикоташе. Када вук климну главом, поскочише и почеше ме скидати. Једна ми је свукла јакну, друга кошуљу. Трећа се дохватила за моје панталоне. Док сам могао да смислим одбрану, нашао сам се у топлој миришљавој води. У поду пећине је било природно корито у које се сливала природна топла вода. Девојке у воду просуше разно велебиље. Замириса пећина. Кости су почеле да ми се одкрављују од мраза. Поред воде је било послужено обиље хране и пића. Вук је лежао на једној постељи у мојој близини док му је једна девојка гладила крзно.
-Бирај, побратиме, која ти је по вољи?-
-Немој побратиме замерити, избор је право тежак...-нисам ни стигао да завршим, а кроз пећину поче одзвањати музика. Из једног ћошка свира пар девојака, а предамном у скоро провидним ношњама заигра пет девојака. Све њихове лепоте су се назирале. Од красоте би заиграо брк и најуморнијем човеку. Жеља би се пробудила у најстаријем старцу. Ни ја нисам срца од камена. Али ипак, уживање у бајковитом призору младих витких девојачких тела које се извијају попут дима у ритму музике прекида блага нелагода коју осећам. Не бих желео да увредим мога домаћина, али једини витки стомак који сам желео да видим припада девојци која није била ту.
Подстакнут запаљеним призором, мој ум враћа слике оне ноћи. Оне вреле, зимске ноћи. Са мном није било пет девојака, била је само једна. Она се увијала и извијала, немирна као море. Као да сам у рукама држао пламен који никако да ми опрљи руке. Њена кожа је врела и влажна, као да јој венама тече лава. Бела као слоновача, мека као да је саткана од облака. Нестварна као сан летње ноћи. Не усуђујем се да проговорим, само једна реч, шапат, би могао да прекине ток магије. На кожи осећам њен нежан додир, њен топли дах. Дозивам у непцима њен укус, слађи од меда. Призивам њен тихи глас. Уздахе у тами. Врим и топим се сад као и тад. Те вреле зимске ноћи.
-Коју си изабрао?- проговори вук и грубо ми прекиде ток мисли.
-Да прости твој образ, побратиме, нисам их ни гледао.-
-Зашто?!-упита зачуђено.-Зар нису лепе као поноћне звезде ведре летње ноћи?-
-Ма не...-
-...зар ти не заигра брк кад те погоди погледом као љубавном стрелом?-
-Побратиме, веруј ми, свака је лепа као звезда. Ма каква звезда, као цело сазвежђе. Али како коју погледам, у глави ми се створи само једна непозната лепотица. Побратиме, она је као богиња. Свака ме на њу подсећа. И сада у дубини срца осећам, желим да имам само њу.-
-Видим побро, друга ти је срце узела. Видим како те из даљине дозива.-
-А највећа бол је, мој побро, не знам ни ко је, ни где је. Не знам јој имена, само је се сећам, као из прошлог живота. Као неко давно, скоро заборављено сећање.-
-Да ли си њу пошао да тражиш ове погане ноћи?-
-Тек сам сада сигуран да јесам. А не знам ни куда, ни где. Пошао сам уснулој вили, можда ми она може рећи куда да тражим.-
-Ако је пробудиш, помоћи ће ти. Одспавај, сачекај зору. Кад усне сви шумски зли духови, пођи низ друм. Нећеш промашити.-
Распремише ми постељу покрај ватре, дадоше чисту преобуку и оставише да у тишини сањам. А снове моје лажљиве, походила је она. Имала је хаљину од цветова трешње. Милијарду латица које покривају њено божанствено извајано тело. Уз то хаљина је играла на ветрићу. Око главе је носила венац од пољског цвећа. Полако и успорено, корак по корак, ми је прилазила, пружајући ми своју танку руку. Таман кад сам је могао дохватити, сан се прекину. И осетих хладан дах. Отворих очи и у неверици се освртах по пећини. Није било ни вука ни вучијих девојака. Није било ни хране ни пића. Поред постеље у којој сам лежао биле су сложене моје старе ствари. Биле су опране, осушене и закрпљене. Док се пресвукох и утоплих, јер је у пећину ушла јутарња свежина, осврнух се и видех да је и постеља нестала.
-Хвала ти побратиме, и где чуо и где не чуо.- Пођох ка излазу пећине и застах да видим куд ћу. Магла, густа као памук, оковала је шуму. Видео сам само путељак који води низбрдо. Самоуверено и спремно потрчах низбрдо. У грудима ми удараше бубњи, лаке ноге поскочише. Као да ме неко јури, а уствари неко ме на циљу чека. Око мене чују се звукови шуме. Живот се наставља својим током. Магла као да је само за моје очи. Ја видим само друм низ који скачем као вук у потери. Гласно дишем на сваком доскоку. Хоћу ли до дна издржати. У једном, на дну брда, кад се терен изравња, наиђох на нестваран крај магле. У кругу, који беше савршеног облика, покривен зеленом сјајном травом, на постељи положеној по страни једног огромног старог белог оборног стабла, лежала је бела вила. Била ми је окренута леђима. Покривена беше јорганом од густо плетеног белог цвећа. Кестењаста коса јој је падала на јастук који беше један огромни цвет. Рамена су јој била нага. Под покривком која оцртава њен узак струк види се дисање. Коракнуо сам у круг, стидљиво, шуњајући се као лопов. Чим сам ушао цео у зачарани круг осетио сам топао пролећни ваздух. Скинуо сам зимску одећу и у белој кошуљи пришао лежају. Још сам тешко дисао од силног трчања. Осећао сам кнедлу хладног ваздуха у грудима. Она је деловала тако спокојно, тако мирно. Кад сам јој сасвим пришао, још невидећи јој лице, покушао сам да је додирнем. Да је пробудим. Међутим када је моја рука нежно дотакла њено наго раме, осетио сам да је хладна као лед. Као да ће се управо на моје очи смрзнути. Открио сам је и видео да лежи нага, да једва дише и да јој се танке ручице тресу од зиме. Нисам разумео како је могуће да у овом зачараном кругу, у коме је вечно лето, може неко да се смрзава. Стргао сам кошуљу и легао крај ње. Чврсто сам је загрлио и покрио нас покривачем. Била је хладна као зима напољу, ван круга.
-Боже, зар нећу моћи да је спасим? Зар ће ми на рукама издахнути?-
Грејао сам је рукама, дахом, телом и сузама, док је она само дрхтала. Нисам знао хоћу ли моћи да је повратим. Ускоро је кроз њен дрхтај почео да се проноси траг тихог гласа. Ускоро сам осетио да јој се топлота враћа у тело. Не знајући шта ће помислити кад се пробуди, нисам се усуђивао да је пустим. Полако је почела да мање дрхти. Померала је руке и прихватила моје. Кожа јој се већ угрејала, опустила и омекшала. Облак на додир. Разбудила се и почела ужурбано да дише, не борећи се против мог загрљаја. Кад се окренула, држећи очи затворене, пољубила ме је. Нежно као ветар. Изненађен њеним поступком, неспремно прихватих њен пољубац. Нешто је у овом пољубцу било старо, нешто јако познато. Када је спустила своју руку на моје груди, кроз мене проструји муња и све ми се вратило. Познао сам тај укус. Као опарен одскочих из њеног загрљаја додирујући усне које су још на себи носиле њен укус.
-То си била ти... све време си то била ти...-
Гледао сам је у очи, нежне кестењасте очи. Нисам ни примећивао њену нагу лепоту, фигуру извајану од најлепшег материјала. Она је склопила очи, као да проба неки слаткиш.
-То си напокон ти, напокон си дошао.-
-Све ово време си ме ти позивала, због тебе сам умало изгубио главу прошле ноћи и ко зна колико ноћи које не памтим.-
-Извини, изабрала сам тебе. Твоме срцу је дата моћ, једина која може да ме врати. Једино ти верујеш да је могуће све што ти се десило прошле ноћи.-
-Ја сам...-
-Ти једини верујеш у бајке.-
-Ја... мислио сам да ћу полудети...ако те не нађем.-
-Нашао си ме, чуо си мој зов, ти од милион људи.-
Гледао сам у неверици. Дивио се њеној лепоти која више није била у мојој машти. Стајао сам као камена статуа. Потом сам приметио да јој је хладно. Онда скочих и узех је у наручје, да је поново угрејем. Осетих њене чврсте груди припијене уз мене. Погледах је у очи, прођох прстима кроз њену косу, и када ми се стидљиво насмешила, пољубих јој усне. Поново осетих слатки мед са њених усана. Сва сновиђења, све визије се вратише и поново сам осећао. Њен витак струк се припио уз мене као лоза. Подигла је руку и раширене прсте. Нежно их скупила у песницу и на њену команду густа магла се сручила у њен зачарани круг.
-Сада смо склоњени и од очију маште.-
-Са или без магле, за мене сада у овом свету постојиш само ти.-
Магла нас је покрила и сакрила. Не знам да ли је била ноћ или дан. Ако је био дан, ноћ није падала. Ако је била ноћ, зора није сванула дуго, дуго, дуго времена.