Неки нови свет
Спори ход, тихо крцкање асфалта под ногама. Корак по корак, ногу пред ногу, шири се круг новог света који сам упознао. Спорије него што сам навикао, много спорије, буди се стара жеља за истраживањем, за упознавањем новог. Бачен као падобранац у непознато, нисам имао жељу да се много удаљавам. Пре свега јер је овај свет огроман и на први утисак ми изазива страх. Увек сам био свестан да сам само кап у мору, али овде је то постало болно очигледно.
Као тек излегнут орао, још везан за своје гнездо, још несвестан даљина које га окружује и које ће прећи као у даху. Три четири улице, две раскрснице, три тржнице, то је мој свет у протеклих дана. То је моја Америка. Мој нови континент. И као што сваки птић прерасте своје гнездо тако је и овај свет постао претесан за мене. Изаћи, одлучити се за правац и закорачити у непознато. И тако, један дан напрасно пођосмо другим путем за ... ко то заправо зна? Ипак, ово је слободна земља и сви путеви су слободни да се њима креће. Свако ко је икада истраживао, било шта и било где, знаће онај осећај када на неколико корака од почетка набасаш на красоте и помислиш да је то ту одувек било и да би била страшна штета да то ниси видео. Тако је било и сада.
Једно погрешно скретање, одводи нас у нови свет. Улица као у америчким филмовима, редови идентичних кућа са асфалтираним прилазима гаражи, нигде ограде само дрвореди, тек понека ограда за приватна дворишта иза кућа. Кола уредно паркирана, апсолутна тишина. Толико стерилно да делује као филмски сет. Ходајући у правцу у ком би требало да је наша зграда, упијамо ту мирноћу и тај спокој. Колико су моје навигацијске способности дозвољавале, схватио сам да је зграда на свега педесетак корака од места на којем стојимо. Није ми јасно како је могуће да тако близу зграде у којој живим, а која врви од живота, постоје места тако мирна. И сушта супротност је и то што са нама живе сви дописани Американци, са свих континената. Овде, са друге стране огледала живе белци у својим лепим америчким сновима, по неки црнац и ретко који Мексиканац. Гурали смо се и шетали, видећи у близини нашу зграду, али никако нисмо проналазили пут до ње. Мистерија је била на врхунцу и негирала је нашу логику. Како је могуће да је пут до нечег тако близу водио километрима у круг. Видео сам у позадини ових кућа високу ограду. Дрвене даске високе два метра, густо коване, биле су озбиљнија препрека од оне коју бих очекивао ради чисте естетике. Кроз ту палисаду ни зрачак није могао да продре у други...свет.
Један фини човек, неприродно набилдован, објаснио нам је да су они у другом насељу и да не комуницирају са онима са друге стране. У његовом гласу сам осетио да разуме зашто нам то није било логично и зашто смо му упутили збуњене погледе. Мој брат Врањанац, дао је први предлог, да у складу са нашим српским темпераментом прескочимо ограду. Мада је око тога постојао концензус одлучили смо да то не урадимо. Време ће показати да је било паметније што нисмо. Истина је, заправо, да смо се уплашили да нас не опколе специјалци јер је неко пријавио четри сумњива младића који неоријентисано тумарају њиховим комшилуком и прескачу њихове преважне ограде. Не могу да не приметим да ми овај начин живота никада не би пасовао. Сумњам да би се икад на њега навикао.
Видим људе који воде просте животе и имају просте бриге, видим живот вештачког укуса као овај парадајз који једем. Изглед је идиличан, скоро као нацртан, али без суштине. Као да нема живота, као да нема душе. Наставили смо дуги обилазни пут, изгубљени у новом свету. Неверица и чуђење, невиђено до сада. Схватио сам тада, као младунче кад први пут прогледа, Америка није један нови свет, то је много нових светова. Америка је као непрегледни архипелаг где на хиљадама острва људи љубоморно чувају своју независност и тешко прихватају досељенике. Када се то схвати види седа се слика јединствене идеје која јесте Америка, као кристал распрши на милијарду каменчића које чине мозаик. Колико је важна независност схватили смо када смо видели другу страну ограде. Уз дрвену ограду која ипак не делује тако одбојно са оне, богаташке стране, стајала је метална жичана ограда са бодљикавом жицом. Стране су јасно подељене, нема мешања. На неутралном терену је све могуће, али када се врате у своје округе, нема комуникације. Свет који је слободан, који намеће своје стандарде слободе, виђен кроз ту жицу не делује нимало слободан, ни идиличан. Схвативши да су око мене жичани кинески зидови, свуда около, осетио сам зебњу и малу благу носталгију.